Rak – reč koju nažalost sve češće izgovaramo. Samo tri slova, a toliko duboka i višeznačna. Nosi i šok, i bol, i strah, i bes, i neizvesnost, i inat, i misli o nepravdi. I život, i smrt. Borbu, pre svega. Tako kratka reč a duboka kao bezdan. I samo onaj ko prolazi upravo kroz takvo iskustvo zna šta je i kako je. Nema ovde „stavljanja u tuđe cipele“.
„Možda se rak ponovo vratio…“
Vodila je bitku sa njim već dva puta. Prvi put je pogođeno bilo debelo crevo, drugi put, godinu pre covid 19 pandemije, dojka. Papiri i okolnosti nadenuli su joj opis „profesionalni pacijent“. Prihvatila je i zbijala šale na svoj račun. Nijednog trenutka nije skinula osmeh sa lica bodreći i sebe i druge. Živela je „sto na sat“ i nema nameru ništa da menja, čak ni sada. Evo dela njene priče, koji na poverenje daje eKlinika portalu zbog svih onih koje ova strašna dijagnoza na različite načine obeleži, a koji moraju da se bore. Zna ona najbolje do to najčešće nije lako i da nemaju svi njenu snagu…
Živi dan za danom, a ponovo je svaki kao godina. Ovo proleće, sadržano i u njenom imenu, svakako je najneobičnije u njenom životu, a čudnih i šokantnih situacija je bilo, itekako. Upravo sa njegovim dolaskom, svet je ponovo počeo da joj se ruši. „Postoji mogućnost da se bolest vratila“ – rekli su na redovnom kontrolnom pregledu.
Pa dobro, da li je moguće, pomislila je? Mora li baš život krajnje granice izdržljivosti opet da isprobava na njenom telu, u njenom srcu i mozgu? Posvećena pomaganju drugima koje je ova pošast napala, delila je sa njima sve muke, postavljala leđa i ruke i za znanog i neznanog, bez rezerve, barabar sa zdravstvenim radnicima. A sada se možda taj odvratni neprijatelj ponovo nameračio na nju.
Sumnja na rak i hiljadu pitanja bez odgovora
U Beograd je iz svog grada sa juga došla na nekoliko dana, na kraće pretrage. Tako je barem bilo planirano. Ali, dok mi planiramo… Nastavak znate.
– Uradićemo ispitivanja da otkrijemo šta se to dešava i kako ćete se lečiti – rekla joj je doktorka nasmejanih očiju. Taj pogled, strpljivo objašnjavanje i odgovor na svako postavljeno pitanje, preduzimljivost i angažovanje, davali su joj snagu i vraćali veru. Isto su činile i medicinske sestre, koje su bile profesionalne i jako ljubazne. Posle prvog šoka, i tek po koje suze jer ih više nije imala, prelomila je – neće se predati. Znala je da je čeka još jedan krug pakla, ali odvažno je koračala u svaki novi dan. Zbog sebe i svih koji je vole!
Ni nakon dve nedelje u bolnici, nije se odmaklo dalje. Ispitivanja traju, dijagnostika je često dug, naporan, pa i zamarajući proces. Ponekad medicini nije lako da odmah otkrije koja je bolest u pitanju. Da li je crno, ili je belo. Da li je benigno ili maligno. Razlika čini život. Da li je lažna uzbuna ili opet rak? Upravo takva dilema je bila u njenom slučaju. Nije imala ni živaca ni vremena da se bavi postavljanjem pitanja poput „Zašto baš ja?“ ili „Dokle?“. Znala je samo da mora da prikupi snagu i da se ne preda.
Bolnica može da otupi čoveka
– Za Uskrs ostajete ovde – rekla joj je doktorka.
Nije protivurečila jer je znala da je to najbolje za nju. Biće to prvi Uskrs da nije sa svojom porodicom. Žalila je zbog toga, ali ništa nije mogla da promeni. Ujutru je, kao i svi pacijenti, dobila uskršnje jaje. Obradovala se. Ipak, ne onoliko koliko bi bilo normalno jer bolnica ume tiho da otupi, da čovek i ne primeti. Sati su prolazili kao dani, dok se napolju odvijao život, onaj pravi.
Ne, nije zavidela onima koji su sa svojim porodicama, u toplom domu ili u šetnji, na putovanju. Samo je jako poželela da niko, ama baš niko, praznik ne provede u bolnici. Uskršnje jaje je sačuvala, nije mogla da ga pojede.
Posveta rakoborcima
Misliš da je gotovo?
Ne, nije!
Ne možeš više?
Možeš!
Opet si pala!
Ustani, možeš ti to!
Misliš da nema smisla boriti se?
Ima!
Padneš, puziš, ustaneš drhtavih nogu, iznemogla, ali hodaj, samo hodaj napred!
I diši duboko jer nisi sama, snaga je u tebi i onima koji te vole i bezuslovno ti je daju!
Zapamti, možeš ti!
Od stranca do saborca – rak to napravi lakše nego iko
Ulazila je u završnu fazu dijagnostike. Trebalo je obaviti još snimanje na PET skeneru, jer nijedna dijagnostička metoda nije mogla pouzdano da potvrdi da li se glupi rak vratio. Dok je u pratnji medicinske sestre odlazila na Odeljenje nuklearne medicine, nije bila uplašena, više umorna od komplikovanih procedura, a svaka dugo traje…
Posle primljenog kontrasta ležala je u sobi i čekala da je prozovu. Društvo joj je pravila mlada žena iz Čačka, a nakon nje muškarac. Odmah upoznavanje i razgovor da se prekrati vreme. Od stranca do saborca – to u ovakvim situacijama lako ide, a neretko jedino stranac u istoj koži sve može da razume baš onako kako treba.
Život piše divne priče, rak ih stavlja na iskušenja…
– U 32.godini imao sam rak testisa, i sve je bilo dobro. Posle mnogo godina, pojavili su mi se sada na preponi neki čvorići i odmah sam krenuo sa hemioterapijom. Profesor me poslao na PET skener da tačno utvrdi o čemu se radi – ispričao joj je. Ćutke ga je posmatrala i slušala. Iz njegovog pogleda se videlo da je dobar i plemenit čovek.
– Nisam krio svoju bolest nikada i nisam se stideo. Oženio sam prelepu ženu, koja iz prvog braka ima ćerku. Tom divnom detetu sam ja tata, tako me i zove.
U tom trenutku glas mu je snažno zadrhtao, a plave oči zasuzile. Raspadao se od tuge.
– I znaš šta mi je rekla kada sam pošao za Beograd? Da se vratim brzo, da me čeka i najviše na svetu voli.
Tada je po našu junakinju došla sestra. Uspela je samo da izusti svom prijatelju po muci da će on biti dobro, da će izdržati, i da ne može biti drugačije. Odala nam je još da je po zanimanju vatrogasac, kao i da je najjače što je mogla, poželela da nekako ona uspešno ugasi požar koji je tinjao u njemu.
I da što pre bude sa porodicom, sa svojom ćerkom.
Umesto sa porodicom, Uskrs u bolnici
Danas joj je 26.dan u bolnici. Ni slutila nije da će toliko vremena tu provesti, i deliti svoju nevolju sa nepoznatim ljudima. Svakodnevno vađenje krvi, skener, interventna radiologija i kao kruna dijagnostike, PET skener. Neizvesnost, umor, nespavanje, na momente strahove i sumorne dane svetlim i vedrim tonovima bojili su njena doktorka Milica Stoiljković, divne sestre i prijatelji iz njenog grada, porodica, saborci sa meža. Podrška, šala, suze, što od straha što od smeha, smenjivali su jedni druge. Uskrs u bolnici za mrvicu su joj ulepšali pečenje sa koricom i princes krofne, s ljubavlju pravljeni za nju jednim majčinskim rukama u velikom, belom, sve sumornijem gradu.
Neizlečivi optimizam i snaga u čekanju operacije
Nakon gotovo mesec dana ispitivanja doneta je odluka da bude operisana. Ne, nije bila uplašena. Samo je silno želela da se sve što pre završi i da pH nalaz bude dobar. Prebačena je na drugu kliniku, gde je sačekao mlad, nasmejan i veoma stručan hirurg, dr Branislav Rovčanin. Staloženo i strpljivo joj je odgovarao na pitanja, što joj je potvrdilo njegovu potpunu posvećenost lečenju pacijenata. Bila je smirena jer je znala da je u dobrim rukama.
– Na kraju, i nema veze što sam Uskrs provela u bolnici, kao što ću i 1.maj. Verujem da me posle oluje čeka mirnije more. Znam da su mi vera i strpljenje najbolji saveznici, nisam ih gubila ni kad mi je bilo najteže. Jer, život je borba, a zbog suncem okupanih dana nemam nameru da odustanem! – zapisala je juče, preplavljena novom nadom zbog sebe, zbog drugih bliskih ljudi koji se bore protiv teške bolesti, ali i svih neznanih.
Verujemo da ćemo o pozitivnom epilogu ove njene priče pročitati mnoge druge detalje u njenoj trećoj knjizi, da će biti „treća sreća“… Takođe, da će ovo biti i njeno prvo delo u kojoj su opisanе strepnje zbog benigne promene, a isto poželeti svima koji čekaju na odgovor. Znamo, nažalost, da ih nije malo.
