Rak dojke ali i druge maligne bolesti deo su radne i životne biografije Snežane Radenković. Kada ste zaposleni u zdravstvenoj ustanovi koja zbrinjava i leči onkološke pacijente, suze, strahovi, ali pre svega nadljudska snaga i pozitivna energija za borbu sa podmuklim neprijateljem uđu vam „u krv“. A šta kada se i sami nađete sa druge strane? Da li je lakše ili teže? I može li se bilo šta kada dobijete dijagnozu maligne bolesti „izmeriti“?
Jaka intuicija dovodi je do pregleda i do dijagnoze: rak dojke
Imala je naša sagovornica predosećaj, jaku intuiciju, da nešto nije kako treba. Hormoni su već započeli svoj uobičajeni ples, tu odliku ženske prirode koju donose godine i proces koji ne može da se izbegne, menopauzu. Već u novembru 2017.godine taj osećaj je jak, a na samopregledu dojke, u levoj napipava grudvicu. U jeku priprema za njenu krsnu slavu, stiže šok:
– Odlazim na ultrazvučni pregled, gde se vidi promena nejasnih kontura. Ali, moje kolege su tu, hrabre me i dr Rade Ristić mi kaže: „Biće to dobro, videćeš“. Radimo mamografiju, odlazim kod dr Vukašina Antića, sledi biopsija. Stižu rezultati i eto meni nezvanog gosta, opomena stiže. To je to, pomislila sam, borba počinje, predaje nema – priseća se uvek nasmejana Snežana, hodajuća „reklama“ za pozitivan stav. Vazda raspoložena da pomogne, sasluša, okrene na šalu. U tom smislu bolest nije promenila ništa – takva je bila i ranije.
Radost života nije joj pokvario ni rak dojke, uz mnogo sreće, podršku kolega i Božju pomoć
Smenjuju se kao niz slajdova slike od decembra 2017, kada je bila operacija, pa dalje od januara do juna 2018. U ovaj životni kaleidoskop stali su: Snežanino lečenje, svadba starije ćerke, rođenje unuka prvenca Vukana, studentski dani druge, mlađe ćerke, suprugova bezrezervna podrška… I strahovi, i sreća, i tuga, i iščekivanje, i ono najvažnije, kako kaže: Vukanov osmeh, osmeh duše njene duše, života njenog života.
Snežana, kaže, obavezno mora da istakne veliku podršku najmilijih, zatim kolega, pre svih rendgenologa dr Radeta Ristića, hirurga dr Vukašina Antića, patologa dr Marije Trajković i cele Onkološke bolnice na čelu sa dr Kostom Zdravkovićem.
Život ide dalje, ne čeka… Prolazi poštedna operacija, konačni pH nalaz, konzilijum, hormonska terapija, pa zračenje (25 zračnih terapija)… Nešto kasnije još jedna intervencija, kako bi se minimizirao rizik od recidiva.
Život nisu samo trenuci kada je teško
– Suza nema i nisu mi potrebne, sažaljenje ne volim. Rasplakala sam se pred suprugom samo jednom, ali nisam suzdržavala emocije. Vodila me je misao: itetako imam razloga da živim, treba još da se smejem i radujem. Nekome da dam blagoslov, da budem dobra supruga, majka i baka. Da budem nečiji prijatelj, nečiji oslonac, inspiracija, nečije rame. Treba još nekog da dočekam, ugostim, ispratim, da se nekome radujem i da mi se neko raduje. Nikad ne treba zaboraviti odgovornost koju imamo u nečijim životima. Nečije smo sve!!! I ne smemo da zaboravimo da život nisu samo trenuci kad ti je teško, kad imaš muke i tugu. Život čine i lepe stvari – za to se treba držati. Glavu gore, bez predaje. I zahvaljivati Bogu na svakom danu života – nadahnuto priča naša sagovornica.
Snežana apeluje na sve, a posebno žene, da se redovno kontrolišu Foto: Snežana Radenković/Privatna arhiva
Bodrila svoje pacijente, a onda i sama došla u istu poziciju
Svih godina njenog rada kao medicinske sestre u Domu zdravlja u Vranju u Službi za zdravstvenu zaštitu gde dolaze pacijenti sa dijagnozom maligniteta, one koji su prolazili kroz ordinacije i lečenje, hrabrila je i govorila: „Proći će, samo hrabro i glava gore!“
– Ne mogu da kažem da je lako raditi sa onkološkim pacijentima. Kada dođu prvi put sa dijagnozom Ca, pitala sam se: kako li je ovim ljudima, o čemu razmišljaju, kako se osećaju, šta će sada biti sa njihovim porodicama, kako će podneti oni… Često zna porodica, a ne zna onaj ko je oboleo. Sve je to traumatično i šokantno, a ja sam duboko saosećala sa njima. Život je tako uredio da i sama postanem jedna od njih i pacijent sa dijagnozom Ca. Danas, sa ovim iskustvom, nekim čak pokažem svoj ožiljak, kao najveće ohrabrenje i motiv da se bore i ne predaju, i da će sve biti u redu – priča ova hrabra, pozitivna žena.
Prirodno je osećati strah, ali energija i osmeh pobeđuju
Sutra je nacionalni Dan borbe protiv karcinoma dojke, a danas je tačno pet godina od njene dijagnoze.
Pet godina borbe, ali ne i pet godina teskobe. Imala je Snežana sreće da joj priroda bolesti bude baš takva, da bude otkrivena na vreme, i da može da bude lečena i izlečena. Svi do jednog, lekari su joj rekli: „Sneška, sve žene bi trebalo da budu srećne kada im se na ovaj način otkrije tumor“.
Podrška porodice, osmeh i takmičarski duh Foto: Emilija Radenković
Uživa u prirodi, suprug je maratonac, aktivni sportista. Trči i ona, aktivna je. Ispunjena, srećna. Porodica, najviše unuk Vukan, njen su život, pesma, nada.
– Sve što se u životu dešava nije slučajno, ima svoj cilj. Ne postoje greške, svi događaji su nam dati kao zadatak, da iz njih učimo. Ne tražim krivca. Preispitujem sebe, okrenuta sam svom unutrašnjem biću… Prirodno je da sam osećala strah. Pa, uplašite se laveža psa, a da nećete dijagnoze karcinoma dojke!? Ćerke su me bodrile rečima da je to je samo jedna prolazna situacija u mom životu. Nešto što je meni nametnuto, što ja nisam htela. Ali, nešto iz čega sam svojom energijom, pozitivnim mislima i svojim osmehom izašla. To želim svakom ko se sa ovim iskustvom suoči. I molim sve i apelujem, posebno na žene, da obavezno idu na redovne preglede – ispričala je za eKlinika portal Snežana Radenković.
