„Grudi balkanske“, „Jeleni umiru sami“, „Nataša“, „Taksi“, „Vrati se“, „Dečko, ajde o’ladi“, „Nemoj da me nerviraš“, „Nisam ti rekao sve“… Nema osobe, kojoj god generaciji da pripada, a da joj srce ne zaigra kada čuje reči i glas čoveka koji nas je tako rano napustio, a toliko nam toga ostavio. Neša Leptir je poslednju pesmu i poruku “ Samo se reka ne vraća“ napisao na lekarskom receptu, nekoliko dana pred smrt. I otišao pravo u legendu.
Neša Leptir je umeo da probudi ljubav u ljudima
Čovek.
To je i danas, tačno 33 godine od njegovog preranog odlaska, prva asocijacija koju na spomen Nenada Radulovića ima njegov rođeni brat Željko. Uz suprugu Vesnu i sina Nikolu, Željko je ponosni čuvar uspomene na jednog od najvećih šmekera beogradskog asfalta, kozera, nasmejanog dečaka, brzog i briljantno duhovitog uma. Emotivnog i empatičnog prema svakom živom biću.
– Neša je neko ko je bez obzira na situaciju, u svakom trenutku bio spreman da se našali. Čak i na svoj račun. Da u sekundi smisli fazon, nasmeje ljude, učini ih srećnim. Jednostavno je zračio tako, shvatio da mu je misija da na jedan neposredan način emituje i širi ljubav koju je osećao. Iskrenu, ničim iskrivljenu pozitivnu energiju, uz velike emocije. Umeo je potpuno prirodno da priđe ljudima, otvori ih i izazove reakciju, razbije njihove oklope, skine im maske svojom čistotom i probudi ih. Nije bilo čoveka koji Nešu nije voleo – evocira uspomene u razgovoru za eKlinika portal Željko Radulović.
Napustio nas je na današnji dan pre 33 godine, ali Neša Leptir živi u svima nama
Razumljivo je da mu to nije lako ni 33 godine od Nešinog odlaska. Utehe nema, ali je ono što ovu priču čini večnom to što se o Neši i njegovom delu ne govori samo svakog 12.februara. Tada se kod njegove večne kuće na Bežanijskom groblju okupe porodica, prijatelji i poštovaoci. Tako će biti i danas.
Neša Leptir je tu, sa nama, svakog dana. Živi kroz pesme, koje je stvorio za samo 10 godina karijere i 30 života. Znaju ih sve generacije, pa i one koje u njegovo vreme nisu bile ni „u planu“. Toliko je mnogo toga za sobom ostavio za tako kratko vreme.
Ni teška bolest njegom duhu nije mogla ništa, šalio se i pevao do odlaska
Neša se razboleo iznenada. Podmukla bolest skrila se u njegovom levom testisu. Nažalost, nije otkrivena na vreme. Tumor se proširio na pluća i mozak. Usledila je prva operacija, pa terapije, posle kojih je ostao bez kose.
Ali, ni najteža bolest njegovom duhu nije mogla ništa. Nastavio je koncerte sa šeširom na glavi. Ništa drugačiji, međutim, kada je posvećenost muzici bila u pitanju, nije bio ni pre teške bolesti. Pred jedan od rasprodatih koncerata dobio je visoku temperaturu. Ali, nije dolazilo u obzir da odustane i ne pojavi se. Ko sam ja da zeznem sve te ljude, rekao je Neša porodici, otišao, i izašao na scenu.
Uveseljavao je ljude gde god se našao (u sredini je Nešina majka Boška) Foto: Privatna porodična arhiva/Željko Radulović
Isti duh na sceni, u životu i u bolničkoj postelji
Tu, na sceni je bio njegov svet. Tu su se svi stihovi, koje je neumorno zapisivao na prvom papiru ili bilo čemu drugom što bi mu bilo pri ruci u trenutku inspiracije gde god je, pretvarali u iskrenu razmenu energije sa publikom. Zajedno sa njom se smejao, plakao, pričao i na licu mesta izmišljao viceve. Sa scene nije odlazio sve dok su ljudi želeli i imali snage da sa njim uglas pevaju hitove. Nije mu bilo važno gde je: na sedeljci sa prijateljima, u kući, na keju sa ekipom iz kraja, u Indeksovom radio pozorištu, čija je duša bio, na rasprodatim koncertima za koje se tražila karta više. Pesma, smeh, ljubav – to je bio Neša Leptir. I kao sin, i kao brat, i kao umetnik, i kao filantrop.
Na Vojnomedicinskoj akademiji, osoblje iz generacije u generaciju hrabri teške pacijente prenoseći anegdote, koje je umeo da izrežira i smisli samo neko kao što je bio Neša Leptir. Pred operaciju tumora na mozgu, pričali su medicinari, Neša je, pevao, pričao, šalio se, imitirao redom znane i neznane. Inače se prvi osmelio da i na kocertima povremeno imitira tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, što je izazivalo euforiju kod ljudi.
Pre nego što je počela da deluje anestezija, rekao je Slobinim glasom : „A sad svi na svoje radne zadatke!“ I zaspao, spreman za dalju bitku. Porodicu, sve bliske ljude a i sebe, hrabrio i kada je bilo baš teško. A bilo je…
– Dobro sam, samo ne mogu sada da igram fudbal – govorio je. Zauvek nas je napustio 12. februara 1990. godine, u toku noći.
Svestrani umetnik, multiinstrumentalista, satiričar i neko bez koga muzička scena tog vremena ne može da se zamisli
O njegovoj autentičnosti govori i brat Željko, koji nas podseća da je Neša bio umetnik neverovatno širokog dijapazona. Multitalentovan, svirao je čak 11 instumenata. Najpre je kao dečak naučio da svira harmoniku, pa redom: usnu harmoniku, blok flautu, klavir, gitaru… Od gitare se nije razdvajao čitavu deceniju, koliko je na sceni i proveo. Koncerte je započinjao stihovima: „U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu“.
– Njegova specifična težina kao pojave na muzičkom nebu nekadašnje države prvenstveno se ogleda u tome što se pojavio u vreme „nju vejv“ talasa. Ali, Neša je birao nešto suprotno tom revolucionarnom načinu muzičkog izražavanja, potencirao je čistu ljubav. Ostavio je jak pečat upravo zbog toga, i „nju vejv“ stare države ne bi ni postojao bez njega. Humor, koji ga je prirodno krasio, dao je na najbolji mogući način u kultnom „Indeksovom radio pozorištu“. Radio Beograd je bio njegova druga kuća. Rasli su zajedno i dali mnogo jedan drugom – ispričao je potpisniku ovih redova Željko Radulović.
Poslednju pesmu Neša je napisao na lekarskom receptu, a dovršio u bolnici nekoliko dana pred smrt
Pesma „Suze sa zvezda padaju“ trebalo je da se nađe na albumu „Modra bajka“, na kome je Neša radio 1990.godine. Nažalost, nije uspeo da ga završi. I u „Modroj bajci“ je bilo simbolike, jer je Neša stvarao u nekom međuprostoru između sreće i tuge, između crnog i belog, pa je odabrao modro. Zapravo, u svemu što nam je Neša ostavio ima simbolike: u samom imenu grupe, stihovima, koji treba da nas upozore da je samo ljubav konstanta. I jedino što je neprolazno.
Deo originalnog teksta poslednje pesme Neše Leptira Foto: Privatna arhiva porodice Radulović/Marijana Rajić
– Taj tekst je Neša započeo pred odlazak u bolnicu. Dovršio ga je na lekarskom receptu, u bolnici. Ova pesma je njegova poslednja poruka, jer je i tada imao potrebu da deli ljubav. Ispunio je i svoju misiju, da piše do poslednjeg trenutka. Tekst je stajao 28 godina u porodičnoj riznici uspomena, gde je boleo, kao nešto poslednje što imamo od njega. Čuvali smo ga za dovoljno dobar trenutak i sačekao je svoje vreme. Budući da nije stigao da završi muziku, ta odgovornost je pripala Milanu Đurđeviću i njegovoj grupi „Neverne bebe“. Veza između njih, nas i Neše nije samo duboko poštovanje koje je Milan imao prema Neši, već i to što je njihov senzibilitet sličan. Ono što ih vodi kroz karijeru u kojoj su ostali verni sebi su emocije, baš kao što je i Nešu – priča Željko Radulović o odluci da poslednje bratovljeve reči podeli sa svima, koji još uvek osećaju da u njima živi iskra ljubavi.
I uspelo je. Reakcije na pesmu i spot pokazale da je u svima nama ostalo još nešto, možda i jedino što niko ne može da nam uzme. Čista ljubav: uglavnom bol, ali i sreća kada je podelimo sa nekim.
Kako je majka Boška govorila o Neši: Zanesenjak koji bi sve učinio za druge i davao se do kraja
Jelenima, koji umiru sami i Neši se pre nekoliko godina pridružila u nekom, valjda boljem svetu od ovog u kome živimo danas, i majka Boška. Ona ga je najbolje i poznavala, majčinski, u dušu. Ali, nekako bi se svaka priča o Neši završila vrcavim komentarom, slikom večitog dečaka, koji je umeo da na svojim plećima ponese svačiju tugu. A onda je, udruženu sa svojom, stavi u pesmu. Na nekoga, ko je bio spreman da slučajnom prolazniku da sve što ima. Na neiskvarenog zanesenjaka, koji se, kako je njegova majka otkrila novinarima, u životu leptira – plašio. Bila je uverena da je duboko u srcu predosećao da je njegov život zapravo to: vesela, razigrana, ali i poslednja igra leptira. Čuvala je njegov dnevnik u kome je zapisivao sve tajne svoje duše, velike kao modro more.
Porodica Radulović i dobri Nešin duh
U toplom porodičnom gnezdu Radulovića živi uspomena na Nešu. Ona je toliko prisutna, da njegov brat Željko kaže da mu se čini da nema dileme: Neša je tu, sa njima. Nije ni odlazio.
– Ostali smo supruga Vesna, sin Nikola i ja, trenutno je „podela“ takva. Mi smo i dalje povezani, a poruke koje je ostavio i nama i svim drugim ljudima su toliko iskrene da je logično što i dalje žive. Njih ništa nije uspelo da uništi, a i neće, jer predstavljaju odraz onoga što smo svi mi suštinski, u duši i srcu. Njegova energija nas je držala tada, a i sada je tu, kada je mnogo toga izgubilo smisao. To su poruke koje nam ipak daju nadu i veru u neko bolje sutra – podseća nas Željko Radulović još jednom na raskošno delo prerano usnulog večitog šmekera.
Naslednik? Nije čudo, a ni slučajno, jer…
A zašto se do sada nije pojavio neko koga bismo mogli da nazovemo njegovim naslednikom po harizmi, talentu, duhu…? Potpisnik ovih redova će se usuditi da kaže da ga možda, konačno imamo. I nije slučajno što je tako. Naime, u spotu za pesmu „Suze sa zvezda padaju“, uz poznatog glumca Bojana Perića, koji je maestralno dočarao Nešu, njegovu ljubav prema svemu što je živeo i želje koje nije uspeo da ostvari, pojavljuje se i Nešin rođeni bratanac Nikola.
Nikola je krenuo stopama svog legendarnog strica. Glumi, peva, svira gitaru, želi da se usavršava i možete nam verovati na reč, veoma voli to što radi. Već su stigle i prve značajnije uloge. Trenutno, na sceni „Teatra 78“ sa nekim budućim glumačkim i pevačkim zvezdama u školi glume „Prvi koraci“, svojim drugaricama i drugovima, oživljava popularni „Briljantin“ i to u jednom od glavnih likova.
Travolta, muzika, devojke, ljubav, Neša Leptir… Sve je tu. I prošlost, i sadašnjost, i budućnost, i večnost.
Dragi Neso ucinio si da je nasa mladost najbolji deo nasih zivota jer si nam je ti ulepsao i ucinio da bude bajka.