Milan Đurđević je prvi put nastupio sa samo 11 godina u valjevskom Domu kulture. Frontmen, klavijaturista, producent, kompozitor i osnivač benda „Neverne bebe“, za sledeću godinu priprema obeležavanje jubileja trideset godina rada. Iako se trudi da lični život drži mimo reflektora javnosti, ne krije da su sve njegove pesme realni ožiljci koje su ostavila iskušenja, globalni i lični porazi i preispitivanja, ali i pobede. Tu su i nebrojene besane noći stvaranja muzike i beskompromisnog davanja sebe publici na koncertima, koje uz veliku satisfakciju ne mogu, a da ne ostave trag na imunitet i zdravlje svakog čoveka.
Delili smo sudbinu i probleme običnih ljudi, ali nismo odustali od snova, kaže Milan Đurđević
Po mnogo čemu atipičan predstavnik muzičkog rokenrol ambijenta, Milan Đurđević (55) je, priznaje za eKlinika portal, uspeo da, nakon burnih godina i neprekidne rovovske borbe, uplovi u mirnu luku. Od klubova, do velikih hala i stadiona, u njoj sada uživa uz svoje životne prijatelje iz benda, porodicu, i pre svega muziku, koja ga je do potpune ostvarenosti dovela putem talenta za koji smatra da je dar od Boga. Taj put je, opisuje Đurđević, bio trnovit i pun iskušenja.
– Moj brat Vladan i ja ostvarili smo sve svoje klinačke snove. Uz ogromnu podršku roditelja, Olivere i Bude, krenuli smo iz male sobe u Valjevu. Tu smo slušali prve ploče i dobili prve instumente. Godinama kasnije, svirali smo sa grupom „Toto“. Od Stiva Lukatera, legende svetske muzičke scene, stiglo je priznanje i divljenje za našu autorsku muziku, a bubnjar grupe „Toto“ Simon Philips nam je svirao na albumu. Leni Kravic je preko svog tima insistirao da baš mi nastupimo pre njega u beogradskoj Areni. Svirao sam Kvinsi Džonsu naše pesme u Montrou, na klaviru na kome je Fredi Merkjuri napisao „Boemsku rapsodiju“. A „Neverne bebe“ smo nas dvojica napravili u godinama kada se u našoj zemlji sve raspadalo. Delili smo sudbinu svakog običnog čoveka, egzistencijalnu i drugu neizvesnost, i osećaj da smo stalno na ivici nekog ambisa. Ipak, nismo želeli, a ni mogli da odustanemo – priseća se muzičar, koji je umesto Konzervatorijuma u Lajpcigu kao perspektivni pijanista, odabrao odlazak na zaječarsku Gitarijadu. I – pobedio.
Milan Đurđević o teškim trenucima, snazi koja pokreće i povratku unutrašnjem biću
Danas je iza njega i benda koji predvodi a koji važi za regionalnu koncertnu atrakciju, sedam albuma (osmi izlazi na jesen), više od 2300 koncerata na svim kontinentima, veliki broj kultnih hitova koji vole sve generacije… I ogromna publika. Kako su opstali, šta im je davalo snagu, i da li je bilo trenutaka blizu odustajanja?
– Svi teški trenuci koje čovek preživljava, iako nam tako u trenutku ne izgleda, pomažu nam da ne posustanemo. Za nas je bila najvažnija spoznaja da nismo mi odabrali muziku, već ona nas. Prošli smo ceo svet, i muzika nam je poklonila mogućnost da ispred sebe vidimo te neke divne i pametne ljude. Oni još nisu postali mašine, i imaju potrebu da podele emocije. To je zapravo i naš najveći uspeh. Naša zajednička energija koju razmenimo i ljubav, muzikom pokreće i dodiruje ljudsku dušu. Upravo je to iskonska suština kojoj moramo da se vratimo. Unosimo mnogo ljubavi u ono što radimo i to ljudi prepoznaju. Mi ne idemo „na posao“, ne odrađujemo ta dva sata na sceni, već gorimo u želji i strasti koja nas još pokreće. Sa naših koncerata, ubeđen sam, svi izlazimo kao bolji ljudi. I mi, i naša publika – priča Đurđević.
Snagom talenta i upornosti, od dečačkih snova do hala i stadiona Foto: Gorana Obradović
Život umetnika troši i ostavlja tragove na duši i telu
Gledajući ljude koji su kao životni poziv izabrali scenu, prosečan čovek vidi samo svetla pozornice. Zamišlja glamur, bogatstvo, putovanja, popularnost. Neki to, kaže Đurđević, zaista i ostvare. Međutim, često mnogo više izgube.
– Svaki posao je stresan i zahtevan ako želimo da ga radimo što bolje umemo i možemo. Velike su to žrtve, ako nam je suštinski stalo. Ovaj naš, a to ljudi uglavnom ne znaju niti o tome razmišljaju, izuzetno je naporan. Naš bioritam je „podešen“ na veče i noć. Kada se običan čovek polako sprema na spavanje i odmor koji je svima potreban da bi se telo regenerisalo, mi treba da budemo u „piku“ forme. Od mesta do mesta nastupa ponekad pređemo i hiljade kilometara. Čekanje na granicama, nespavanje, neredovna ishrana „u letu“ jer se od obaveza jednostavno često ne stigne. Tonske probe, spremanje, sam koncert… Da li je sve organizovano kako treba, da li će ljudi doći, da li će koncert biti uspešan, organizatori zadovoljni? Često bez spavanja odmah idemo dalje. Noć je za svakog umetnika, za mene posebno jer sam „noćni tip“, izuzetno inspirativna. Tada nastaju one najlepše pesme, pravo iz duše. A opet, telo traži da noću spava. I sve pamti, pa jednog trenutka i ono kaže: „Dosta! Sad ćeš malo morati da staneš…“ – otkriva Milan Đurđević drugu stranu medalje bavljenja muzikom na visokom profesionalnom nivou.
Kada kreneš na koncert, ne postoji bolest, temperatura, bilo koja druga „muka“…
– Ne bih mogao tačno da se setim svih koncerata koje sam odsvirao, a da se nisam osećao dobro. Kako ja, tako i moji ljudi. U bendu imamo dve devojke, Jelenu i Tijanu. Ni one nemaju pravo na loš dan, manje energije, glavobolju, ili neku drugu boljku. Sa nekih koncerata smo bukvalno odlazili u bolnicu, na infuziju. Jednom sam ozbiljno povredio glavu na koncertu u Pančevu. Nisam hteo da odlažem, jer je publika za mene najvažnija. Imali smo fantastičan nastup, sa koga su me odvezli na ušivanje. Pred naš dotadašnji najveći koncert povodom 20 godina benda u rasprodatoj beogradskoj Areni, imao sam reumatoloških problema. Nasledio sam ih, uz sklonost ka muzici, od majke Olivere. Hodao sam sa štapom, učestvovao u pripremama najnormalnije, a koncert je bio grandiozan – priseća se naš sagovornik.
I prijatelji doktori vole muziku „Nevernih beba“
– Pripadam grupi onih koji, kao i ogromna većina, nemaju, nažalost, najvišu moguću svest o preventivi. Zapravo, svest postoji, ali adrenalin koji gura umetnika prosto ne ostavlja ni vremena ni prostora da se stane. Ceh su u protekle dve godine platili mnogi umetnici, nešto je, verujem, došlo na naplatu. Ipak, sreća je da imam veliki broj prijatelja lekara, koji mi pomažu da se „izvučem“ kada naleti period prezasićenja, prevelikog umora i psihofizičke potrošnje. Doktori Vesna Radulović, Zvonko Carević, Branko Barać, Boško Đukanović, Miodrag Ilić, Zlatko Bokun… samo su neki od mojih dragih prijatelja, vrsnih stručnjaka koji vole i muziku. Imamo brojne zajedničke teme, a uvek su tu da pomognu – priča nam Đurđević.
Braća Đurđević, Milan i Vlajko, u društvu velikog prijatelja, Valjevca i jednog od najpoznatijih svetskih kardiohirurga, prof.dr Boška Đukanovića Foto: Privatna arhiva
Nikada alkohol, cigarete i opijati – verovali ili ne!
Milan Đurđević je po još nečemu potpuno netipičan predstavnik javne scene. Rokenrol je, ne bez razloga, prvi na udaru predrasude da se ne može uspeti bez korišćenja psihoaktivnih supstanci i alkohola, ne samo kao dela ikonografije. Nažalost, mnoge velike zvezde, svetske, ali i sa naših prostora, poklekle su pred ovom vrstom iskušenja.
– U životu nisam probao alkohol, cigarete, a kamoli narkotike. Kod nas u „Nevernim bebama“ važi čvrsto pravilo da članovi benda pre koncerta ne smeju da konzumiraju alkohol. Čak i posle koncerta se retko popije, jer je apsolutna većina, kako se to kaže u žargonu, potpuno „strejt“. Ozbiljnost i nivo koji smo gradili godinama ne dozvoljavaju nam da se igramo sa ljudima koji su odvojili vreme i novac da dođu na koncert. To je jedan ozbiljan vid poštovanja. Nismo osobe bi se ikada kockale sa svojim statusom besvesno se klateći po bini pod uticajem ko zna čega. Usiljena ekscentričnost uz dodatno dejstvo nekih raznih supstanci nije naš koncept, jer mi treba da budemo i primer nekim mladim ljudima. Sloboda sa tim nema nikakve veze. Naša sloboda je naša muzika, koja je i ujedno najveći pokretač, stimulans i jedina istina. Takođe, čovek ne sme da pristaje ni na kakve kompromise iako je put prepun iskušenja – naglašava frontmen popularnog benda.
Moj život su moja porodica, bend i intima studija u kome nastaje muzika
Njegov privatni život, kao i ostalih članova benda, nikada nije bio predmet žute štampe, estradnih rubrika i prestoničkih tračeva. I to smatra uspehom, kao i važnim delom unutrašnje stabilnosti i duhovnog mira. Ipak, često ga, kada nije na turneji, negde oko ponoći možete sresti kako sa svojim sinom, trinaestogodišnjim Strahinjom, šeta krajem u kome živi.
– Strahinja mi se dogodio u trenutku potpune zrelosti za očinstvo. Bio sam već ostvaren kao umetnik i čovek, i u situaciji da mu se potpuno posvetim na jedan opušten i neopterećen način. Svira klavir jer to voli. Nema, i ne treba da ima nikakvu protekciju. Talentovan je, tako kažu profesori koji rade sa njim u muzičkoj školi. Od mene je još „dobio“ u nasleđe i ljubav prema sportu. Ne znam kojim će putem krenuti, neka osluškuje sebe i svoje potrebe. Porodica je jedina čvrsta baza za to. I mene su moji roditelji, prvenstveno majka, podržali čak i u nekim, možda naizgled previše hrabrim potezima i odlukama. Takva je bila i ona da sa 16 godina dođem iz Valjeva u Beograd. Da nije bilo tog poverenja, možda nikada ne bih nešto kasnije zasvirao u grupi „Smak“. Možda ne bi bilo ni „Nevernih beba“, a ni svih pesama koje su ostale kao svedočanstvo mojih ličnih ožiljaka, iskušenja i borbi koje ne prestaju – razmišlja Đurđević.
Đurđević sa 19 godina kao klavijaturista kutne grupe „Smak“ u kojoj je zamenio Lazu Ristovskog Foto: Privatna arhiva
Milan Đurđević za eKlinika portal objašnjava misteriju imena „Neverne bebe“
Jedno od pitanja koje mu najčešće postavljaju, ali koje uvek izaziva interesovanje i intrigantnost, jeste o imenu grupe. Svojevrstan paradoks je, konstatuje Milan Đurđević, da je ime jednako aktuelno kao što je bilo u vreme kada ga je osmislio. Dodaje i – nažalost, jer govori o sistemima vrednosti.
– Ime „Neverne bebe“ je neprolazni simbol bunta prema vremenu čiji smo hroničari. Hteli smo tih devedesetih da skrenemo jednom metaforom pažnju na to kakav vid kvazikulture se „podvaljuje“ mladim ljudima. Na plakatu koji je najavljivao naš prvi nastup bila je ilustracija cucle sa žiletom. Upravo mladi ljudi su ti koji bi trebalo uvek da se pobune protiv nakaradnog sistema kulturnih, i drugih vrednosti. Nisam siguran koliko smo uspeli da pošaljemo poruku na globalnom nivou. Ali, na onom najvažnijem, ličnom, jesmo. Ostali smo potpuno verni sebi, a neverni svemu lošem čime nas bombarduju već decenijama, i ne prestaju. Menjaju samo sredstva, ali sa istim ciljem: da nam osakate duše i amputiraju emocije – rekao je za naš portal Milan Đurđević, muzičar, osnivač i frontmen pop-rok atrakcije „Neverne bebe“.
Vrhunski tekst…omiljena grupa,apsolutni respekt za divnog coveka i uspesnog muzicara!Svako dobro u zivotu i radu njemu,porodici,bendu i saradnicima…!