Strah od smrti ili umiranja je normalno osećanje kada ne prelazi granice i ne remeti naš svakodevni život i aktivnosti. Logično je da se iz različitih razloga plašimo samog momenta napuštanja ovog sveta, bilo da smo u pitanju mi sami, ili naši bližnji. Ekstremni strah od smrti ili procesa (čina) umiranja naziva se tanatofobija.
Šta je tanatofobija (strah od smrti)?
Fobija je intenzivan i predimenzioniran osećaj brige, straha ili panike zbog određenih aktivnosti, predmeta ili situacija. Specifični fobični poremećaj (specifična fobija) kao što je tanatofobija, predstavlja vrstu anksioznog poremećaja. Postoji veliki broj specifičnih fobija, a ono što je najvažije jeste odrediti ili nekako osetiti granicu između straha koji je normalna reakcija našeg organizma u odnosu na neku opasnost, i fobije.
Razlika između tanatofobije i nekrofobije
Fobija slična tanatofobiji, ali i značajno drugačija od nje jeste nekrofobija. Nekrofobija je strah od mrtvih osoba ili tela (leševa), kao mesta koja se povezuju sa mrtvima (groblja, grobnice, mrtvačnice). Smrt, kao pojava, vezivna je građa za ove fobije, ali je u osnovi tanatofobije konkretan strah da ćemo umreti i nećemo više biti u životu, mi ili naše bliske osobe koje volimo i za koje smo zabrinuti.
Takođe, u opis tanatofobije spada i strah od samog procesa umiranja, „ispuštanja duše“, ili mučenja koje je, nažalost, sastavni deo, bilo da imamo neku bolest ili smo, jednostavno, iz nekog razloga onesposobljeni da funkcionišemo normalno i da to vodi ka fatalnom ishodu. Veoma često i sam razgovor o smrti ili vest o tome da je neko preminuo, može, kod visokosenzitivnih osoba da aktivira fobiju.
Koliko se često strah od smrti pretvara u tanatofobiju i ko je u visokom riziku
Statistike kažu da je anksioznost zbog smrti uobičajena, iako najveći broj ljudi obično ne „prijavljuje“ ovu vrstu straha, smatrajući je normalnom. Međutim, pojedine studije su pokazale da od 3 do 10 odsto ljudi oseća jači, odnosno intenzivan strah pri samoj pomisli na umiranje.
Tanatofobija može da se javi i kod odraslih i kod dece. Deca, dok su mala, nemaju potpunu svest o smrti, pa se ova fobija neuporedivo češće se javlja kod odraslih osoba, posebno onih kod kojih postoje i dodatni okidači:
- loše zdravstveno stanje ili dijagnoza neke ozbiljne bolesti
- depresija i anksioznost
- nezadovoljstvo
- nisko samopoštovanje
- druge fobije
- ako su nam roditelji ili drugi bliski ljudi bolesni ili ugroženi
- ako nam porodica ili prijatelji nedostaju (fizička udaljenost)
- ako smo često svedoci bolesti, traume ili nasilja u životu ili na poslu (zdravstveni ili socijalni radnici).
Čega se više plaše stari, a čega mlađi ljudi
Strah od smrti može da se manifestuje na različite načine. Jedna studija pokazala je da se starije osobe više plaše samog procesa umiranja, dok se mladi ljudi više plaše same smrti, odnosno saznanja da više „nema života“. Drugo istraživanje kaže da deca starijih roditelja imaju viši nivo straha od smrti od svojih roditelja, kao i od druge dece čiji roditelji nisu tako stari.
Šta uzrokuje strah od smrti i tanatofobiju
Moguće je sasvim i da samo jedan, određeni događaj ili iskustvo pokrene tanatofobiju. Većem riziku smo izloženi ukoliko smo, recimo:
- doživeli neko traumatično iskustvo u vezi sa smrću ili umiranje
- izgubili roditelja ili voljenu osobu
- svedočili nečijoj teškoj ili bolnoj smrti.
Strah od smrti takođe može da bude u korenu nekih drugih fobija, kao što su:
- aerofobija (strah od letenja)
- agorafobija (strah od opasnosti na otvorenom prostoru)
- akvafobija (strah od vode)
- arahnofobija (strah od pauka)
- klaustrofobija (strah od gužve, zatvorenih manjih ili većih prostora).
Koji su simptomi tanatofobije
Ako imate tanatofobiju, misli o smrti mogu da izazovu intenzivna osećanja panike, straha ili depresije. Možete izbegavati mesta ili situacije za koja mislite da bi za vas mogla da budu opasna. Takođe, može da dođe do opsesije, zdravljem, uz stalno proveravanje ima li nekih znakova bolesti. Nije neuobičajeno da ljudi sa pojačanim strahom od smrti provode vreme „tražeći“ nepostojeće promene na mladežima, previše često proveravaju krvni pritisak ili besomučno „guglaju“ medicinske informacije i simptome raznih bolesti. Lako se sklizne i u hipohondriju. Simptomi mogu da budu vrlo slični napadu panike. Intenzivne misli o smrti takođe mogu da izazovu:
- jezu
- vrtoglavicu
- prekomerno znojenje (hiperhidroza)
- lupanje srca.
- mučninu
- kratak dah ili prekide u disanju (dispneja)
- drhtavicu
- nervozu creva ili probavne smetnje (dispepsija).
Strah os smrti i postavljanje dijagnoze tanatofobije
Za postavljanje dijagnoze tanatofobije ne postoji konkretan test. Važno je da lekar pažljivo prouči simptome koje ćete mu preneti što autentičnije, i da isključi druga stanja koja mogu da izazovu slične simptome (opsesivno-kompulzivni poremećaj ili drugi anksiozni poremećaji). Međutim, postoje neki obrasci ponašanja koji mogu da olakšaju pri postavljanju dijagnoze:
- simptomi traju šest meseci ili duže
- javljaju se čim naiđemo na predmet ili situaciju kojih se plašimo, kao i nailaskom misli o njima
- strah se odnosi na određeni predmet ili situaciju (u slučaju tanatofobije smrt ili proces, čin umiranja)
- izbagevanje objekata ili situacija kojih se plašimo
- zbog tog straha trpi naš svakodnevni, uobičajeni život.
Opcije lečenja i mogućnost da izbegnemo tanatofobiju
Kada ekstremni strah od smrti utiče na našu sposobnost da normalno funkcionišemo u školi, na poslu ili u socijalnom okruženju, treba potražiti stručnu pomoć. Statistike kažu da u gotovo stoprocentnom broju slučajeva psihoterapija rešava ovaj problem, a da se lekovi u slučaju specifičnih poremećaja nisu pokazali efikasnim u svim situacijama. Prepustite, ipak, tu odluku stručnom licu i imajte poverenja u stručnost, kao i predloženi tip psihoterapije ili kombinaciju, ako proceni da je potrebna.
Nažalost, ne postoji siguran način da se spreči tanatofobija. Ipak, neki modeli ponašanja mogu da doprinesu većem riziku, pa možemo da se potrudimo da ih izbegavamo. To je prvenstveno izbegavanje faktora koji mogu da pogoršaju anksioznost, kao što su kofein, droga ili alkohol. Takođe, važni su podrška i poverenje porodice, prijatelja i vašeg lekara – mogu da nas ohrabre da kritične situacije prevaziđemo bezbolnije, i da ne dođe do aktiviranja fobiju. Važno je i potražiti stručnu pomoć čim primetimo simptome.
Možda ja nisam normalna ali nikada se nisam plašila smrti, ja sam bila dete starijih roditelja i jesam strahovala za njihove živote, tata je preminuo u 88 godini a mama u 77, naravno da su mi nedostajali ali sam smatrala to normalnim jel mi je otac to uvek govorio da svi moramo umreti jednoga dana, moja svekrva se je užasno plašila smrti a i njena ćerka je želela da joj majka živi večno, jednom prilikom mu je svekrva u nekoj raspravi samnom rekla da ću možda ja umreti pre nje, pa rekla sam joj možda ću, to se nikada nezna ko će pre, bez obzira na godine, umrla je ove godine u 95 godina, nije dočekala mene da sahrani, po mom mišljenju su to sebični ljudi koji nemare što umire jako puno mladih ljudi i koji se plaše smrti svoje, ja sr užasno potresem kada umre neko mlad a za sebe se stvarno ne plašim, 57 godina mi je i smatram da mladji treba da žive, ali opet nemože kako mi hoćemo nego kako nam bog odredi.