Bajkeri, ti hrabri, srčani, posvećeni i požrtvovani a za neke i čudni ljudi, junaci su naše današnje priče o sudbinskim iskušenjima i poslednjoj šansi. Mnogima je, kada dođu na ivicu smrti, to i jedina slamka spasa za ostanak na ovom svetu. Njihov način života mnogi ne razumeju, a oni su odabrali jednostavan modus da pokažu koliko je važno razumeti i ono što ne poznajemo, čega se plašimo, što nam nije blisko.
Ko su bajkeri i da li im zapravo svi zavidimo
Susrećemo ih na putu često, u kolonama ili usamljene. S vetrom uz lice gutaju kilometre tragajući za nekim svojim zadovoljstvima. U teoriji, svi bismo voleli baš to. Da pustimo svojim željama na volju, otisnemo se negde daleko, zaboravimo probleme, dileme i prepreke koje nas svakodnevno muče, izvlače nam energiju i uskraćuju šansu za hedonizam. U praksi, sve nas mrzi, nemamo vremena, novca, ne možemo da se organizujemo, ostavljamo za nekad, što najčešće bude nikad.
Tačno je: bajkeri nam često izazovu i osećaj nelagode, ali tako je uvek kada imamo posla sa predrasudama i strahovima. Pre će biti da im zapravo samo zavidimo, jer oni imaju neki svoj svet. Svet u kome nije samo njima bolje. Ostavljaju sve i hvataju neki svoj pravac. A kako za eKlinika portal kaže Aleksandar Madžarević iz Moto kluba „Čivija“ u Šapcu, zapravo samo koriste svaku priliku koju im život nudi: za vožnju, druženje, uživanje. U svemu tome ne misle isključivo na sebe, već i na druge ljude.
Bajkeri spadaju u najveće humanitarce na ovim prostorima. Možemo da ih vidimo na raznim mestima i u različitim akcijama: od deljenja paketića bolesnim mališanima ili deci sa Kosova i Metohije, skupljanja pomoći kome god da je potrebna, do dobrovoljnog davanja krvi. Sada prelaze „novu igricu“: apeluju na donorstvo i pomažu da se sruše brojne predrasude, nedovoljna informisanost i nepoverenje. Sve sa istom, već spomenutom idejom: da „uhvate“ svaku šansu, ali i da pomognu da neku svoju, posebno ako je poslednja, dobije i iskoristi svaki čovek.
Adekvatna oprema, poštovanje pravila i propisa, dobra edukacija prvenstveno mladih – tako se čuvaju životi u saobraćaju Foto: Moto klub „Čivija“/Aleksandar Madžarević
Bajkeri u lekciji rušenja predrasuda o doniranju organa
Istina, i samo poverenje je kod nas kao takvo danas, nažalost, sumnjiva kategorija. Za to smo svi velikim delom odgovorni. Kada našem prosečnom čoveku spomenete doniranje organa, prvo što će vam najveći broj reći jeste da ne želi da njegovim organima neko trguje. Da mu tako nešto ne pada na pamet, da ne razmišlja o tome. Ili da neće da maleriše.
Uz svo poštovanje bola za gubitak koji neko doživljava u trenutku moždane smrti bližnjeg iz koje nema povratka nazad, i tada je najčešći odgovor na postavljeno pitanje o doniranju organa „NE“. A samo jedno „DA“ može da znači spas i produžetak čak osam života. Pa kako su to bajkeri uspeli da zdravorazumski misle o nečemu o čemu najveći deo naših ljudi ćuti ili momentalno uleće u teorije zavere? A nisu u tome „od juče“, već od 2010.godine…
„Još si mi trag“ ne samo na asfaltu: Donorstvo ne košta ništa, a nekome je sve
– Tadašnji menadžment šabačke bolnice je prema nama napravio dobar, otvoreni pristup. Nisu samo došli i rekli da im „treba to i to“, već su nam potanko, lepo, podrobno objasnili sve o transplantacijama i doniranju organa. Kako su bajkeri stari humanitarci i podržavaju sve što nekome može da pomogne, priključili smo se i akciji širenja svesti o doniranju organa „Još si mi trag“. Sve se to uklapa u našu životnu folozofiju, a to je da ne želimo da ostavimo trag samo gumama na asfaltu, već i u nečijem životu. Posebno ako je to pitanje života i smrti. Nas to ne košta ništa, a nekome znači sve jer je život najdragocenije što imamo – lako objašnjava suštinu naših lutanja Aleksandar Madžarević.
Aleksandar Madžarević (Moto klub „Čivija“) i Mladen Todić (Udruženje „Zajedno za život“): Za nadu svih pacijenata koji čekaju na neki organ, a u Srbiji ih ima oko 2000 Foto: Moto klub „Čivija“/“Zajedno za život“
Empatija i bajkeri: Smrt na putu je česta, zato treba slaviti život i pomagati ljudima
Pitamo Aleksandra koliko je takvom stavu doprinelo i to što su na putu često svedoci saobraćajnih nezgoda, krvi na asfaltu, iskušenja koja su tu dok se „točak vrti“? Ponekad se život na putu izgubi u sekundi. Ili se, na sreću, sačuva „za dlaku“. Često je i njihovim kolegama i drugarima potrebna pomoć, krv dobrovoljnih davalaca… Humanost iz nas po pravilu izleti kad je nešto strašno, kad je za život gusto…
– Tačno je, dosta znači i to je jedan od velikih razloga uključivanja u ovu akciju. Tragedija je što mladi ljudi često gube živote. Takođe je mnogo mladih kojima je pomoć ovakve vrste od nas potrebna. Naš sport je više od hobija. To je način života, u kome posebno mladi ljudi često prave kobne greške. Oni jesu brzi, mladost im daje dobre reflekse pa misle da mogu sve, ali se taj pregled situacije na putu koji je najznačajniji, stiče iskustvom. Jedan stari bajker kaže „Nije bitno koliko brzo već koliko dugo voziš“ – citira naš sagovornik.
A na pitanje da li postoji razlika između motorcikliste i bajkera odgovara potvrdno. Prema njegovim rečima, motorciklista je neko ko voli motor, a bajker motor jednostavno – živi.
Edukacija je ključ i za bezbednost u saobraćaju i za podizanje svesti o doniranju organa
Madžarević naglašava da je edukacija neverovatno važna za sve učesnike u saobraćaju. Tako se, zaključuje, mogu sačuvati životi. Moto klub „Čivija“ je već organizovao niz edukacija o opasnostima na putu i brzim reakcijama u kritičnim situacijama uz prisustvo renomiranih evropskih stručnjaka za saobraćaj. Imaju podršku i Agencije za bezbednost. Nadaju se da će takvih edukacija biti još, jer su one ključne za svest mladih motorista, koji su u najvećem riziku. Tako će, veruje naš sagovornik, moći da sačuvaju i sebe prvenstveno „sabijanjem“ tog mladalačkog adrenalina, ali i sve druge.
Naravno, ne propuštaju priliku da rade i na podizanju nivoa svesti o značaju donorstva, uz lični primer. Velika akcija u njihovoj organizaciji, uz podršku i pomoć brojnih prijatelja, praktično je bila centralna manifestacija obeležavanja Nacionalnog dana donora. Održana je juče u Šapcu, uz prisustvo su i članova Udruženja „Zajedno za život“.
Bajkeri Moto kluba „Čivija“ i članovi Udruženja transplantiranih i pacijenata koji čekaju na transplantaciju, na akciji u Šapcu juče Foto: Moto klub „Čivija“/Aleksandar Madžarević
Nacionalni dan donora posvećen donorima i porodicama koje su rekle „Da“
Nacionalni dan donora obeležen protekle sedmice, Srbija je dočekala sa samo urađenih 15 kadaveričnih transplantacija (tri jetre, tri srca i devet bubrega) u 2023.godini. Sa svega šest donora od početka godine, ova poražavajuća statistika svrstava nas na dno evropske lestvice. Čak 2.000 ljudi čeka organ kao jedini lek.
Broj onih koji su preminuli a nisu ni dočekali transplantaciju nemoguće je zamisliti. Neki pomaci su učinjeni. Ali, to je samo kap vode u okeanu. Dan donora je posvećen sećanju i neizmerljivoj zahvalnosti donorima i njihovim porodicama. Oni su u najtežem trenutku, kada su se životi njihovih najmilijih ugasili, smogli snage i dali saglasnost za doniranje organa.
Todić: Potrebna edukacija, 20 puta je veća šansa da nam zatreba organ nego da budemo donori
Udruženje transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija organa „Zajedno za novi život“ prošle godine je, podsećamo, pokrenulo nacionalnu kampanju „Još si mi trag“. Zahvaljujući njoj pre svega je od početka godine ipak dobijeno dvostruko više saglasnosti nego u 2022.
Poruka Nacionalnog dana donora: neophodno je podizanje svesti o značaju donorstva, rušenje predrasuda i vraćanje poverenja Foto: Jelena Branković
– Svest građana na temu doniranja organa je na veoma niskom nivou. Učinjeni pomaci ipak daju nadu svim onim pacijentima koji čekaju na najvažniji poziv u životu. Nephodna je edukacija, kako bismo shvatili da je statistički gledano 20 puta veća šansa da nam zatreba organ, nego da budemo donori. A sa druge strane, apelujem na sve bitne činioce u društvu, državu, struku, pacijente, medije i crkvu da se uključe u podizanje svesti građana i da zajedničkim snagama otklonimo strahove koji prate ovu temu. Mi koji smo dočekali transplantaciju se svakog šestog juna javno zahvalimo našim donorima koji su nam spasili i produžili živote – reči su Mladena Todića, predsednik Udruženja „Zajedno za novi život“.
