Vlatko Stefanovski: Sin mi je dao novu sviračku mladost i energiju, umetnost i kultura su karta za normalnost

Vlatko Stefanovski je u svakom smislu čovek starog kova. I životno i muzičarski rečeno „old school“. Nakon decenija karijere, svetla velikih pozornica, maestralno odsviranih tonova sa gotovo svim svetskim i regionalnim gitaristima i umetnicima kojima se upisao u muzičku istoriju, danas samo želi da se skloni na sigurno, na neko skrovito mesto sa onim što ima i nosi u sebi. I sačuva zrno normalnosti i unutrašnjeg mira.

Zašto Vlatko Stefanovski nema želju da bude u medijima i kako dostići psihofizički mir

O muzičkoj karijeri sagovornika našeg portala je suvišno trošiti reči. Lako se to sve „izgugla“, pusti na Youtube… Međutim, o frontmenu legendarnog sastava „Leb i sol“, na čijoj muzici su odrastale generacije zasnovane na potpuno drugačijim vrednostima nego što je to sada slučaj, nikada nisu ispisivani tekstovi sa konotacijom koja podrazumeva bilo šta osim vrednosti koju svojom umetnošću diše punim plućima. I to je suština – ono čemu nas sam Vlatko Stefanovski vraća i danas. Ne priča mu se za medije. Moglo bi se čak reći i da beži od njih. Klikovi ga ne interesuju. Misli da bilo šta sa njegovim životom što nema veze sa muzikom nikoga ne treba da zanima i da sve ono što i dan danas ima da kaže, kaže upravo na sceni.

Ali, baš zbog toga smo od njega pokušali da „izvučemo“ ono za šta nam je danas jedino preostalo da se uhvatimo i držimo. Da smo to činili češće, možda ne bismo dobili najstrašniju opomenu: da se vratimo sebi, porodici, svemu što jesmo suštinski – bića satkana od emocija. Jedino tako ćemo dobiti snagu da prebolimo i najveće gubitke i idemo dalje. Da uživamo u malim i velikim stvarima jednako, koje jedni sa drugima možemo i treba da podelimo svakog dana. I da pokušamo da dosegnemo najviši mogući nivo prihofizičkog mira, u čemu je, možete nam verovati na reč, naš sagovornik u dobroj meri uspeo. On ne pravi razliku da li je to šetnja sa njegovim labradorom u tišini ili čaša vina na najekskluzivnijem mestu na koje ga život dovede. Hvata trenutak i u njemu uživa.

Vlatko Stefanovski: Profesionalni i lični život prepun iskušenja i lomova, spasili ga Bog i muzika

Stefanovski je želeo da bude slikar, pa fotograf. Mnogo toga ga je zanimalo. A kada je otkrio muziku i gitaru, shvatio je da nema lepše stvari kojom može da pusti svoj unutrašnji glas. Nema nagrade koju nije „uzeo“. Nema velike, relevantne svetske bine na kojoj nije zasvirao. Ko ne zna za „Leb i sol“?

Ali, to je ono što vide ljudi sa strane, uz ubeđenje da takav život nosi samo uživanje, slavu, novac, uspeh, glamur, sjaj reflektora… Niko ne vidi sve ono ljudsko sa čime žive i muzičari. Točak se vrti neprekidno, kilometri, putevi i iskušenja na njima ne čekaju.

Svašta je preživeo. Ono što muzičari retko mogu da izbegnu: saobraćajne nezgode, direktne sudare na putu, padove na binama, lomove kostiju i duše, udare struje. Kad se ne osećaš dobro, a publika to ne sme da vidi ili oseti. Kad odlaze bliski ljudi i znaš da ih više nikada nećeš videti jer sudbina ima neke svoje planove. Kad ostaneš bez roditelja, što je neminovnost i sve nas čeka, ali na šta nikada ne možeš da se pripremiš. Kad odlaze i oni kojima nije bilo vreme, a bol je toliko jak da misliš da ga ne možeš podneti. Pandemija korona virusa mu je odnela neke bliske ljude, prijatelje, saradnike. Nosi se sa tim kako ume i mora.

Muzika i porodica kao životni fokus

Ko zna koliko puta ga je, priča nam, bukvalno sami Bog sačuvao. A evo ga i danas, u odličnoj formi, pre svega zahvaljujući muzici. Ne izbegava hedonizam. Voli da proba ukusnu hranu, dobro vino. I tu stajemo, jer ne spada u one koji na svoje profile na mrežama postavlja ono što jede, plaže kojima šeta, banalne sadržaje, niti misli da mediji to treba da prenose. Zanima ga samo muzika, koja ga je i spasila od svih iskušenja. Zanima ga bina, publika, oprema, napredak u smislu kvaliteta onoga što ljudi od njega očekuju i što oseća kao obavezu da im pruži. To je, uz ćerku i sina, ostvarene mlade, dobre ljude na koje je ponosan, njegov najvažniji fokus i ono što ga čini bar prividno jakim i spremnim da podnese sve turbulentno što život nosi.

Album Taftalidze Shuffle: Kako je Vlatko Stefanovski pobedio pandemiju i može li se živeti samo uz televizor i prodavnicu

Pandemiju korona virusa koja nam je promenila živote i na dve godine stavila pod katanac želeo bi da zaboravi. Da bi preživeo, ne egzistencijalno već zdravim razumom, stvorio je album „Taftalidze Shuffle“. Nosi ime kraja u kome Vlatko u Skoplju živi, gde je na neko vreme bio kao i svi mi ograničen, zatvoren.

– Ljudi su željni, čak i muzičari nekako posle tog zatvaranja drugačije „slušaju“. Pokazalo se koliko je svima neophodna doza kulture i umetnosti, jer se ne može živeti samo od televizora i odlaska u samoposlugu da bi se obavila prosta reprodukcija za biološko funkcionisanje. Svi imamo kulturne potrebe, neko u većoj, neko u manjoj meri. Lično volim da sviram i u manjim mestima, na manjim binama, ljudima kojima kulturni događaji nisu dostupni svakog dana. Da to nije digitalno, „na klik“. Nije mi važno da li je to mali klub, sala ili stadion. Svaki koncert je za mene ne samo nova profesionalna već i lična stranica. Eksperimentišem sa novom opremom, to mi nikada nije naporno ni dosadno, naprotiv. Inspirišem sebe tako, to je neophodno svakom pravom umetniku. I dan danas učim o instrumentima, opremi, od drugih velikih imena. Nije to sramota, to je potreba – kaže za eKlinika portal Stefanovski.

Nova muzičarska i životna mladost za nove ovacije

Sigurno je da ne bi mogao da nabroji koliko puta je do sada vraćen na bis. Od vanvremenskih hitova grupe „Leb i sol“, preko uspešne solo karijere započete devedesetih godina. Ona je takođe rezultirala pesmama sa terena rok, ali i filmske muzike koje su „ušle u narod“. I današnja kombinacija roka, bluza, fjužn-džeza izaziva ovacije. Nije to ništa čudno. Reč je o jednom od preostalih autentičnih heroja današnjice, kojih je, nažalost, sve manje. Ipak, za divljenje je što i nakon više od 5000 koncerata, ljudi sa nastupa Vlatka Stefanovskog odlaze uz impresiju da su pored svih gitarističkih bravura, za njega tipičnih, čuli nešto novo.“Buni se“ protiv stavljanja muzike u kalupe i strogog svrstavanja u trendove. Pušta da ga muzika vodi. Uvek je tako bilo, priča nam. I uz komplikovane skale i harmonije i uz sasvim jednostavne motive.

Izgleda da je veliki muzičar došao i do jedne vrste čarobne formule za civilizacijski trenutak u kome ljude retko šta može istinski da zainteresuje. Već nekoliko godina nastupa u jednoj drugačijoj formaciji koju je nazvao prosto „Vlatko Stefanovski Trio“. Uz našeg sagovornika, trio čine još dvojica mladih muzičara. Ivan Kukić (25) je multitalentovani muzičar i bas gitarista, a Jan Stefanovski (22) je za bubnjevima.

Sa sinom na bini: Razmena iskustva i nove motivacione energije

Tako sada Vlatko ima onu najvažniju, porodičnu „zaleđinu“ i na bini, jer je Jan Stefanovski njegov sin. Bez protekcije ili posebnih ustupaka, Jan Stefanovski se izborio za svoje mesto pod nimalo lakim muzičarskim suncem i već sada svira, kako sam njegov otac kaže a potvrđuju i drugi muzičari, kao da ima iskustva koliko zapravo ima godina. 

A ako dozvolite ličnu impresiju autora ovog teksta, koji je sagovornika našeg portala slušao u gotovo svim koncertnim formacijama („Leb i sol“, trio „Kings of strings“ /Vlatko Stefanovski, Tommy Emmanuel & Stochelo Rosenberg/, sa Gibonnijem, Miroslavom Tadićem…), „ovaj“ Vlatko Stefanovski zaista živi novu muzičku i životnu mladost. To se, sa dvojicom već sada virtuoznih muzičara oseća u svakom odsviranom tonu.

Janov otac je sa razlogom prezadovoljan što je naslednik odabrao neki drugi instrument, ne gitaru. Sada mogu opušteno da sviraju zajedno, ali i da ih niko ne upoređuje. Svojim mlađim kolegama iz benda Vlatko prenosi iskustvo a oni njemu neverovatnu, čistu, još uvek nepotrošenu motivacionu energiju.

Mladi ljudi imaju šta da pruže ali ih treba usmeriti, ljudi ne smeju da zaborave da postoje i lepe stvari

Mlade generacije brže uče i lakše savladavaju prepreke, konstatuje Stefanovski, ali naglašava i potrebu da ih stariji usmere svojim primerom. Treba se, prema njegovim rečima, nekako izmestiti i sačuvati i sebe i mlade naraštaje od poplave kiča i neukusa, koja je dovela do potpunog srozavanja vrednosti. Formiranje i vaspitanje mladih kreće od porodice, od malih nogu, kao i toga šta roditelji slučaju, čitaju… Nije lako istrajati na tom kursu zbog izloženosti neprekidnom „bombardovanju“ lošim stvarima sa svih strana, svestan je i Stefanovski.

– I deca i odrasli su na udaru medija, manipulacija, informacija, poluinformacija i dezinformacija. Bez obzira šta nam se dešava, ljudi moraju da se prisete da postoje i lepe stvari u životu. Ne mora i ne sme stalno da nam bude stresno i ružno. Teško da bilo koji čovek može da kaže za sebe da je normalan. Tu svrstavam i sebe. A opet, moramo da se trudimo da barem održimo privid neke normalnosti. To je nemoguće bez kulture, muzike, prirode. Žurimo, stalno negde jurimo, ostavljamo za kasnije. Ne razmišljamo da mnogo toga već sutra možda više neće biti tu, ni stvari ni ljudi – podsetio je u razgovoru za eKlinika portal Vlatko Stefanovski.