Leukemija. Većina ljudi se „smrzne“ kada se samo spomene. Uglavnom je vezujemo za crnilo, mučnu borbu, smrt kao izvesnost. Ponekad je galopirajuća. Pogađa nas svaki odlazak znanih i neznanih. Uvek bude bolno. Tek negde u magli ostanu priče da se neko i izlečio. Da je pobedio tu stoglavu neman. Peđa Slijepčević je izgleda morao da preživi kako bismo imali primer da ne samo taj fatalistički narativ, već i realnost za obolele od leukemije može da se menja i okrene u korist svih nas. Da, moguće je pobediti i kad knjige kažu da – nema šanse.
Čovek kome leukemija i smrt već 15 godina „dišu za vratom“
Pa, šta je on? Fenomen, nekakav Supermen? Neko ko se narugao medicini u koju bezrezervno veruje, kao i svojim lekarima? Kaže da nije ništa od toga. A zašto se smrt u odori jedne od najstrašnijih bolesti čije nas i samo ime zaledi i koja svakodnevno odnosi živote nameračila baš na njega? Ne zna. Ali, zna da je pogrešila u proračunu. I to ni najmanje ne ističe kao neku svoju „supermoć“, već kao prvi i najjači štit koji nosi u bespoštednoj borbi kako bi pomogao svima kojima se desi isto. Jer – dok se boriš, ne možeš umreti, tvrdi naš sagovornik. A ko smo mi da mu ne poverujemo?
Još od 2008. godine, leukemija i smrt, ruku pod ruku, dišu mu za vratom. Nisu se šalile ni tog prvog dolaska od koga je prošlo već 15 godina, priča Predrag Slijepčević (59) u razgovoru za eKlinika portal. Naprotiv. Ozbiljno su se nameračile i mesec dana ga držale na klackalici između života i smrti. Nije imao pojma da je to samo njihovo upoznavanje. Početak jednog čudnog rata u kome je, bar tako kažu knjige, već odavno morao da izgubi. Ali nije, jer se Peđa Leuka, kako ga danas znaju ne samo oni kojima je došlo isto iskušenje, deklarisao na delu kao njen arhineprijatelj. Arhineprijatelj leukemije. Deli zadatak sa lekarima za dobrobit pacijenata i kaže da medicinari znaju leukemiju, a da je on poznaje.
Leukemija: neizvesnost, birokratija, misao da umireš…
Često u ovim pričama pročitate da je nečija neverovatna, nemoguća, rođena za film. Ova o Peđi i onome što imaju on i akutna mijeloidna leukemija (M4) sasvim sigurno bi ušla u najuži izbor i za trilere, i za drame, ali i za naučnu fantastiku. Pričali smo duže od dva i po sata o tome šta je preživeo. Teško da bi stalo i u feljton. Znanje i iskustvo koje o nečemu steknemo na svojoj koži često ne može ni da se prenese. Peđino bi za neke ljude sigurno bilo duboko uznemirujuće. Ali, za one kojima je podrška potrebna, nemerljivo je ohrabrujuće…
Zato o mukama o kojima nam je pričao nećemo baš toliko u detalje. Jednostavno: ovaj čovek zna sve o neizvesnosti, čekanju, mučnoj birokratiji kad vreme izmiče… Trčanju niz beskonačne bolničke hodnike, ostajanju bez svesti, beloj svetlosti. Novcu koji mora da se stvori, drami kroz koju prolaze porodice… Neverovatnim dešavanjima u inostranim bolnicama za koje mislimo da su savršene a da jedino kod nas ništa ne valja i ne funkcioniše, kao i ogromnom požrtvovanju naših hematologa… O hladnom dodiru smrti kada ne možeš da dišeš i mašine kažu da i ne dišeš. Kad misliš gotovo je, to je to, kraj je! A ipak, njegovi sinovi nisu ostali siročići. Njegova žena, za koju kaže da je carica, nije ostala udovica.
Leukemija je podla i nemilosrdna. Jeste, to je rak krvi, nosi sa sobom sve najstrašnije što možemo da zamislimo. Da, umiru ljudi od nje i zbog nje. Ali, danas više nije nepobediva i u tome možemo svi da učestvujemo – to je ono što treba da bude glavna poruka.
Leukemija i smrt su me trajno promenile, zato i jesam živ
– Njen prvi dolazak, udar i pokušaj da me odvoji od porodice, planova, života, bio mi je i najteži. Mnogo bola, za koji čak nisam ni znao da postoji i da živ čovek može da ga podnese. Taj prvi rat je trajao nešto kraće od godinu dana. O šansama za preživljavanje niko nije ni govorio. Prećutno je bilo jasno da su nikakve. Još nisam ni shvatio šta se događa osim što sam nekako, više mrtav nego živ ipak i dalje bio tu i malo se „dozvao“, leukemija se vratila. Opet ni reč o prognozama. U rušenju granica spoznaje onoga o čemu nisam mogao ni da sanjam, bolu se pridružio smrtni strah. Onaj, koji je moguće osetiti samo jednom. Kad njega preživiš, više ništa nije isto. Ti nisi isti. Tvoj život posle toga nije i ne može biti isti. Shvatio sam da mogu da pobedim i zarekao se da neću odustati od borbe dok dišem. Leukemija i smrt su od mene napravile fanatika koji se neće smiriti sve dok borba za svaki život traje. Kako sam živ? Eto, tako – priča Predrag Slijepčević, predsednik Udruženja za pomoć obolelima od akutnih leukemija „Leuka“.
Peđina borba sa leukemijom je bila iznenađenje i za lekare sa velikim iskustvom – optimizam i pozitivan stav i u najgorim trenucima Foto: Ljiljana Slijepčević
Kako mi je leukemija spasila život
Prihvatio je, kaže, da je sve upravo tako kako je i bilo. Svoju bolest i sve što uz nju ide. Iz nekog razloga leukemija ga je odabrala. Nije bilo na njemu da razmišlja zašto. Sebi je obećao samo jedno: ako se ikada vrati ponovo, nokautiraće je opet. Ni za to, kažu knjige, nije bilo šanse. Kada u medicinskoj literaturi potražite ili u ovim modernim vremenima u Google ukucate njegovu leukemiju, lepo piše: treći put se ne preživljava.
– Peđa, vratila se ponovo. Ta rečenica je bila nešto što čak i hematolozi sa višedecenijskim iskustvom nikada do mene nisu izgovorili. Ne samo treći, već i četvrti put. Kao što vidite živ sam, možda življi nego ikada. Bilo je tu još pokušaja smrti da me „prevesla“. Recimo to ovako: „obrnuo sam igricu protiv leukemije“, tako da je pored toga što je pokušala već 4 puta da me ubije, 2 puta spasila. U međuvremenu, od njenog trećeg do četvrtog povratka preživeo sam i infarkt, kasnije još jedan. Kao što znamo, leukemija razređuje krv. Tako, ne samo da sa mnom nije završila onako kako je namerila, nego mi je i spasila život dva puta – pripoveda Peđa o ovom neobičnom ratu i još kaže:
„Ćeraćemo se još“
– Teramo se dalje tako što svako radi svoj posao. Ona će svoj kako misli da treba, ja takođe. Znao sam već posle prvog puta da mogu da je pobedim i da ću opet, ako se vrati. Ja nemam šta da izgubim osim života i koju god cenu u toj borbi budem morao da platim, platiću. Smrti se ne bojim, to sam davno prevazišao. Kada obilazim pacijente na Klinici za hematologiju, samo im o tome pričam. Strah od smrti pobediti! Lekari će svoje, mi ćemo zajedno da radimo na tome da pobedimo strah. Predaje nema, pobediti je moguće. Ako ja nisam za to živi dokaz, bolji nemam da im ponudim – u maniru autentičnog motivacionog govornika kaže Slijepčević
„Život obolelih od leukemije zavisi od dobre volje drugih ljudi“ – jedna od brojnih akcija „Leuke“ Foto: Privatna arhiva udruženja Leuka
Kako funkcioniše Udruženje „Leuka“
Udruženje za pomoć obolelima od akutnih leukemija „Leuka“ funkcioniše prilično netipično za naše uslove. A to znači – brzo, efikasno, udarnički. Od njih će oni koji su oboleli od akutnih leukemija ali i njihove porodice dobiti ono što ih interesuje i što im je važno. Bilo da je reč o psihološkoj pomoći, preko potrebnoj, jer leukemija ne „rasturi“ samo krv i telo obolelog već i psihu i njega i najbližeg okruženja, bilo da su hitno potrebni trombociti. Edukuju redom o važnosti davanja krvi i zašto je značajno davati trombocite. Postoji baza onih koji, kada je pitanje života, sve ostavljaju i dolaze da daju trombocite.
Ljudi ponekad misle da je udruženju angažovan ogroman tim ljudi. A nije. Tu je on, tu je Jelena Ivanović. Ima ljudi koji pomažu sa strane, ali je ipak najviše toga na njima dvoma. A poslova – neopisivo mnogo. Ljudi zovu, očajni, često ne znaju kome da se obrate, imaju hiljadu pitanja. Dokumentacija kompleksna i obimna, bukvalno „ubija“.
Nisam neuništiv, ali moj um, mozak i snaga jesu
Jelena i Peđa su neumorni. Doslovno ginu za svakog ko im se obrati. Kako, pitamo ga? Lepo, odgovara. Ako bilo šta želiš da postigneš mora da se radi. Ne razmišlja se kad ćeš kući. Često ne stignu da se „okrenu“, ode ceo dan. Kritikujemo ga malo i pitamo ne preteruje li s obzirom na svoje stanje. Možda ipak nije neuništiv?
– Mislim da je sve u mozgu, da mi to najvećim delom i pomaže. Nisam neuništiv, naravno, ali moj um, mozak i snaga jesu. Veliki sam pobornik holističkog pristupa u lečenju bolesti. Mnogo čitam. Jelena i ja razmenjujemo knjige, uvek imamo po više onih koje čekaju na red. „Lagerujemo“ saznanja, skupljamo nova. Sama medicina i bezgranična podrška naših lekara ne bi mogle bez vere u izlečenje, ali ni vera bez njih. Rekli su mi kod prve leukemije da je 50 posto do lekova a 50 do mene. Shvatio sam da je to istina kad sam preživeo. Tada o snazi volje još nisam znao ništa, ali ni koliko je imam – priča Peđa.
Bez poverenja u medicinu i lekare ničija vera ne bi bila dovoljna za borbu, a kako svi možemo da pomognemo
Lekarima je uvek bezrezervno verovao, to nije dolazilo u pitanje. Ima dosta onih koji su mu zaista pomogli da preživi i svima je zahvalan. Ipak, izdvaja prof. dr Nadu Suvajdžić i prof.dr Anu Vidović. Njih dve su, kako nam kaže, njegova dva anđela i dok su žive, on se leukemije ne boji.
Prisećajući se dramatičnih momenata, meseci i meseci koje je od 2008. proveo u bolnicama, naš sagovornik ponovo naglašava da je bez poverenja u medicinu, borba, pa i pobeda, nemoguća. Sreća u nesreći za sve pacijente je to što medicina napreduje. Da nije tako, Peđa sigurno sada ne bi bio među živima. Ali, najveći broj ljudi ne zna ništa o tome da svako od nas, uz neke elementarne uslove, može nekome ko boluje od leukemije da spasi život. Obično to saznamo kada se neko ko nam je drag razboli. Ili kada krene na nas…
Šta je Registar davalaca matičnih ćelija
Peđu ništa ne mrzi, za sve ima vremena. Organizovanje velikih akcija davanja trombocita, neophodnih za lečenje gotovo svakog hematološko-onkološkog pacijenta, pitanja i odgovore na temu kako se vrši transplantacija kostne srži…
Besomučno i strpljivo objašnjavanje šta su matične ćelije hematopoeze. Zašto je važno da u nacionalnom Registru imamo 100.000 potencijalnih davalaca. Kada je pre 4 godine Peđa krenuo u ličnu akciju uključivanja ljudi i prijavljivanje davalaca, nije ni znao da li će moći išta da uradi. Tada ih je u Registru bilo tek 7500. Danas ih je 13.700. A da li je dostižno tih 100.000, koliko su on, ekipa „Leuke“ i posvećena ekipa iz Zavoda za transfuziju krvi zacrtali? Ubeđen je da jeste. Jer ovi pomaci su tek početak i svi moramo da damo doprinos makar širenjem informacija. Da se pobede strahovi, znanjem i pravilnim informisanjem sruši stigma i nepoverenje i u sistem i u ljude.
Edukacija nam je najpotrebnija
Što je veći broj potencijalnih davalaca, veća je i šansa da svaki oboleli od leukemije pronađe nesrodnog donora. Procedura uzimanja matičnih ćelija hematopoeze je bezbolna i bezbedna za davaoca. Kada se izvrši transplantacija, oboleli od akutnih leukemija dobijaju šansu da žive gotovo normalno.
Peđa, dakle, na sreću, nije jedini primer preživljavanja akutne leukemije. A ono čime se on posebno ponosi jeste što su ljudi koji su leukemiju pobedili aktivisti, volonteri ili pomagači udruženja „Leuka“. Edukacija nam je u tom smeru najpotrebnija, apeluje Slijepčević i već ima u planu nove tribine, predavanja, intenziviranje aktivnosti na društvenim mrežama, kao i na terenu.
Brojne akcije u smeru širenja svesti o potrebama obolelih od leukemije (saradnja sa Rotarakt klubom Subotica, Beograd, april 2023) Foto: Slobodanka Zelić
Zašto cenimo život tek kada počne da nam izmiče
Bez obzira na ludo vreme u kome živimo, Predrag Slijepčević želi da veruje u prave vrednosti. Ume on i da se naljuti. I na sistem, i na ljude, i na sebe. Pa stane, „povuče ručnu“. Uči nekako i to da dozira, jer je shvatio da mora. Ali, dlaku na jeziku nema, sa njim uvek znate na čemu ste. Nefer odnos, neodgovornost i nepoštenje bilo kog tipa ne prašta, jer cena za to može biti i nečiji život, ako se zakasni. Sa druge strane, ako vam Peđa nešto kaže i obeća, možete „ruku u vatru“ da će biti tako. Poruku za kraj nema, jer njegove poruke i misija nemaju ni početak, one su konstanta.
– Život se shvati tek kad čovek može da ga izgubi, kad mora da se bori za njega. Tek tad se ceni, tek tad se razume i tek tad se voli. Ja sam naučio da volim život, da ga cenim. Da cenim svoje potrebe, i potrebe drugih. Iskustvo koje sam prošao napravilo je da me više ne interesuje šta neki drugi misle, kako bi prema njihovom mišljenju „moralo“. Jedino je važno da ne naštetim ni sebi ni drugima. Borba koju vodim jeste fanatična ali nema cenu, jer je nema ni život. Stalo mi je da iz moje priče svi koji boluju od leukemije i porodice koje sa njima prolaze kroz neverovatna iskušenja shvate da je pobeda straha od smrti jedini način da se on i pobedi. Sve dok se borite, ne možete umreti. Pričao sam sa velikim brojem ljudi koji su preživeli i pobedili rak. Svi misle isto, a živi su dokaz, kao i ja – ispričao je u razgovoru za eKlinika portal Predrag Slijepčević, predsednik udruženja „Leuka“.
Svaki put mi je drago kada pročitam članak o osobi koji je uspeo da pobedi bilo koju bolest jednom a ne više puta. Radost je veća kada se pobedi opaka bolest tipa leukemije. Ko nije to prošao moze ali ne mora da razume. Do sada sam makao 4 cancera. Nadam se da ih vise biti nece. PodrskaPedji i svima koji se bore