Dijabetes sam dobila kada sam imala 8 godina. Otkrili smo to sasvim slučajno, proveravanjem krvne slike. Odmah po dobijanju rezultata, upućena sam na dalje analize sa sumnjom da imam dijabetes. Jutarnja glikemija je bila malo povišena, a OGTT test je pokazao da se glikemija vraća u normalu, ali ne dovoljno brzo, zbog čega sam tri godine imala dijagnozu neklasifikovanog dijabetesa.
Zvaničnu dijagnozu dijabetesa tipa 1 dobila sam u novembru 2011. godine, kada sam krenula sa insulinskom terapijom, intenzivnim režimom. Imala sam samo 11 godina, pa ne mogu da se setim tačno svoje prve reakcije, ali znam da sam plakala posle prve doze insulina jer su mi rekli da ću to morati da ponavljam do kraja života. Tada nikako nisam mogla da se pomirim sa tim, priča nam Marija Dimitrijević (20) studentkinja iz Beograda.
Porodica ima ključnu ulogu
Porodica, prema mom mišljenju, ima ključnu ulogu u životu osobe sa dijabetesom. Moja porodica i ja smo činjenicu da imam dijabetes prihvatili kao i svaku drugu situaciju u kojoj se nađete, a ne vidite izlaz. Bilo je mnogo stresa, raznih glupih i manje glupih pitanja, mnogo neprospavanih noći usled varijacija mojih glikemija i bilo je potrebno beskrajno mnogo strpljenja da se sve dovede koliko-toliko u normalu i da se saživimo sa mojim dijabetesom. Mama je na samom početku postavljanja dijagnoze bila jako uplašena jer nije znala mnogo o dijabetesu, pa se trudila da za kratko vreme nauči što više o samom toku bolesti, o vrstama insulina i lekova,ishrani i svemu ostalom. Čini mi se da je morala da bude hrabrija od mene u nekim trenucima.
Diskriminacija ljudi sa dijabetesom je na svakom koraku prisutna
Kada je život osoba sa dijabetesom u Srbiji u pitanju, situacija nije baš sjajna. Nemaju sve osobe sa dijabetesom jednaka prava. Osim toga, prisutna je diskriminacija osoba sa dijabetesom na svakom koraku. Kako sam dijabetes dobila kao osnovac, u početku sam imala dosta problema. Nerazumevanje je uglavnom dolazilo od vršnjaka, koji su na mene zalepili etiketu ,,crne ovce“ odmah u početku. Diskriminacija se smanjivala s godinama, ali me je kao mlađu taj osećaj odbačenosti veoma pogađao. Mislila sam da je to najgora stvar koja bi mogla da se desi, međutim, pred kraj srednje škole sam odbijena za program kulturne razmene upravo zbog toga što imam dijabetes, uz objašnjenje da ,,nijedna porodica ne bi prihvatila da brine o nekome ko je bolestan”, te mislim da je to, za sada, najveće ograničenje koje mi je dijabetes doneo.
Prihvatila sam dijabetes kao deo sebe
Vremenom sam naučila da se nosim sa time i prihvatila sam dijabetes kao deo sebe – nešto što je od sada pa do kraja mog života prisutno. Od dijabetesa nema odmora niti pauze – sa njim se budim i sa njim idem na spavanje, to je kao da ste 24 sata dnevno na poslu, a da pored toga radite još milion stvari odjednom. Nije med i mleko, ali nije ni nemoguće živeti sa njim. Treba znati kako kontrolisati dijabetes, da ne bi on kontrolisao vas.
Važno je izvući dobre stvari iz bolesti
Iako to zvuči nemoguće, doneo mi je i dosta dobrih stvari u život. Ranije sam postala odgovornija od svojih vršnjaka, sazrela sam pre vremena. Srećna sam što moja porodica i prijatelji imaju beskrajno razumevanja za sve moje potrebe. Dijabetes me ne ometa ni u jednom segmentu života, živim sasvim normalno i nemam problem da nekome kažem da imam dijabetes. Koristim insulinsku pumpu od 2016. godine i ona mi je značajno poboljšala kontrolu dijabetesa zahvaljujući mogućnostima pumpe da doziranje insulina prilagodim u potpunosti svojim dnevnim potrebama i aktivnostima, moje je samo da znam koliko sam unela ugljenih hidrata, što sam za 12 godina, koliko živim sa dijabetesom, u potpunosti savladala.
Da ne treba da se stidim što imam dijabetes shvatila sam zahvaljujući udruženju „Plavi kružić“, koje je namenjeno deci i roditeljima, Tu sam upoznala mnogo svojih vršnjaka i shvatila da u ovome nisam sama, da ima mnogo dece sa dijabetesom koja proživljavaju isto što i ja. Nekoliko godina kasnije javila se želja da svoje znanje i sama prenosim dalje pa sam postala volonter u udruženju „Plavi krug“.
Dijabetes ne treba gledati kao neprijatelja, već kao deo sebe
Od tada sam učestvovala u pripremanju mnogobrojnih akcija koje imaju za cilj rad na prevenciji dijabetesa, kao i samoj edukaciji. Na raznim volonterskim akcijama upoznala sam mnogo osoba sa dijabetesom koji su mi danas primer, podrška, a neki čak i veoma dobri prijatelji. Shvatila sam da želim da budem deo te priče i da svoje znanje i iskustvo produbljujem, ali i delim sa drugima. Pre dve godine bila sam učesnik na kampu ,,Dijabetes lideri Srbije“ u organizaciji Dijabetološkog saveza Srbije, čiji sam volonter od tada. Naredne godine našla sam se u organizacionom timu tog istog kampa, dok trenutno pohađam virtuelni kamp za mlade lidere u organizaciji Međunarodne dijabetes federacije.
Osobama koje otkriju da imaju dijabetes poručila bih samo to da mi sami biramo kakav ćemo život živeti – normalan život sa dijabetesom ili život sa komplikacijama, jer je na nama koliko ćemo ga ozbiljno shvatiti. Nema mesta za paniku niti dijabetes treba gledati kao neprijatelja, već kao deo sebe. Protiv njega ne treba da se ,,borimo“, već da naučimo kako da što bolje živimo sa njim.
