Nije mi bilo lako da ubedim Tanju Kunovski da ispriča svoju priču, jer se radi o osobi koja ne voli samopromociju. Da ne beše profesora dr Đorđa Ćulafića, načelnika Klinike za gastroenterohepatologiju UKCS, verovatno bi želja da u tekst prenesem neverovatan splet okolnosti, koji može da režira samo život, ostala negde u magli. A važno je, jer bukvalno svako slovo ove priče može da učini da se nečiji život produži ili spasi. Da se sruši neka predrasuda. Da budemo bolji ljudi, što danas nije lako, a trebalo bi da bude.
Nikada nije popila ni kap alkohola, a desila joj se ciroza jetre
Tanja Kunovski (51) je završila Filozofski fakultet, ali se profesionalno bavila i bavi nekim drugim stvarima, uglavnom kreativnim. Putovanja, prijatelji, životinje, duboka religioznost i još dublji altruizam, potreba da druge ljude zaštiti od nevolja i bola, pa i na svoju štetu… Sve to opisuje ovu nasmejanu, lepu ženu. Čini se da su njenom telu, licu i duhu, muke koje je pregazila dale neku sasvim drugačiju, posebnu patinu, produhovljenost i lepotu.
– Bolest je došla iznenada pre nešto više od dvadesetak godina. Potpuno je unazadila moj uređeni, aktivni život koji sam volela. Ciroza jetre je podmukla, nema nikakvih simptoma. Za mene je bilo posebno šokantno to da je moguće da se desi nekome ko je retko kad u ruci imao čak i čašu vina, samo da nazdravi. Otkrivena mi je slučajno, na operaciji žučne kese. Sve to sam doživela katastrofalno. Bolest me je odvojila od bliskih ljudi, ali i bacila u neverovatne situacije, poput onih kada, na primer, negde na aerodromu ili na utakmici kao gledalac, iznenada osetim mučninu i počne nekontrolisano krvarenje iz jednjaka – priseća se za eKlinika portal Tanja Kunovski.
U prirodi sa ljubimcem Foto: Lična arhiva/Tanja Kunovski
Krila sam da je u pitanju ciroza jetre kako bih zaštitila drage ljude
Kada u Google ukucate „ciroza jetre“, taj sveznajući „lekar“ kome se obraćamo i kad je velika muka ali i kada za to nema nikakve potrebe, kaže uglavnom sve najcrnje. Tanji je tada rekao da je najverovatnije čeka još najduže godinu dana života. Sve je to lepo naša junakinja izguglala. Tada je bila bez ikakvog medicinskog znanja. Rešila je da bolest krije, a priča nam zašto je tako odlučila:
– Za mene je od spoznaje da ću umreti bila strašnija pomisao da će moji dragi ljudi zbog toga da pate. Kako sam po prirodi neko ko je izuzetno društven, volim smeh, da se šalim, pa sam i zbog toga omiljena u okruženju, odlučila sam da bolest krijem. Da ne nanosim tu bol onima koje volim i koji vole mene. Nisam znala u tom prvom šoku koji je potrajao, da uz adekvatne i inovativne lekove, kao i transplantaciju kao opciju, ciroza jetre nije kraj sveta, ni života. Uz brojne druge komplikacije, ta krvarenja iz jednjaka su mi se događala često. Kada se to desi, iz tela brzo ode tolika količina krvi da je pitanje golog života. Variks pukne i ako u pola sata ne dođete do bolnice, gotovo je. Zato mi je najlakše bilo da se povučem, izolujem, odvojim od svih, svoje „rane“ vidam u tišini i samoći, i makar umanjim rizike.
Plašila se transplantacije kao jedinog rešenja da se preživi ciroza jetre
Konstatujemo zajedno da je čovek stvarno najizdržljivija životinja. Uz pomoć lekara koji su našli rešenje da kontrolišu krvarenja, svoju neverovatnu volju, lucidnost i smirenost u kritičnim trenucima, Tanja je živela. Zapravo, životarila. Godine su nekako išle. To, međutim, nije bio život po njenoj meri. Nije smela da putuje, gotovo ni da „makne“ bilo kuda, u neprekidnom strahu od neke druge fatalne komplikacije. Ali, transplantaciju je odbijala kao mogućnost. Pa, kako to, pitamo, kada je sada živa zahvaljujući njoj?
Odgovara nam da je strah ono što čoveka najviše sputava i parališe. Jednostavno, od njega se često otupi, ne vidi, kako kaže naš narod, „drvo od šume“. Mislila je da to može da izbegne. Vodila zdrav život i nadala se da do te krajnje mogućnosti ipak neće doći. Deset godina svakodnevno životno ugrožena, čekajući neizbežni kraj, Tanja Kunovski je 2017. godine ipak stavljena na listu čekanja za transplantaciju jetre. Prosto: nije bilo drugog načina da preživi.
Trauma čekanja na „poziv koji znači život“
Imala je, priznaje nam, i dosta sreće. „Poziv koji znači život“, ono kada čekate da vam zazvoni telefon i jave vam da se otvara šansa da još ne napuštate ovaj svet, usledio je samo mesec i koji dan kasnije od stavljanja na listu.
Bila je nedelja, ručak kod prijateljice. Telefon je zazvonio i javio se doktor Štulić… Znala je, kaže nam. Osetila da je to taj poziv. Ali i strah šta će biti posle i da li će imati priliku za posle? Kao i drugi koji su imali sreću da dobiju donirani organ ali i da ga njihovo telo ne odbije, to čekanje na poziv izdvaja kao nešto najtraumatičnije uz pomisao da su vam dani odbrojani ako nema organa, ili ako ne postoje finansijske mogućnosti da se transplantacija obavi u inostranstvu.
Torba je bila spremna, panika velika, ali još veća njena vera da će sve biti dobro. Strah je iščezao kad je ušla u Urgentni centar, jer, kako kaže Tanja, duša koja veruje Bogu i svojim lekarima preda se volji Božjoj i ničega se ne boji.
„Da“ doniranju organa – reč i odluka koja spašava živote
Neko je, dakle, tog dana napustio ovaj svet. Desila se moždana smrt posle koje, nažalost, nema povratka. Najbliži srodnici su u svom bolu imali i svest o tome da njihovo voljeno biće može da nastavi da živi na jedan drugačiji način. Na pitanje da li žele da doniraju organe, odgovorili su „Da“. Ne znamo koliko su još života tom odlukom produžili ili spasili. Za Tanju, na sreću, znamo.
Medicinski tim me je podigao u tom grozničavom iščekivanju da li će telo prihvatiti novu jetru
Transplantaciju su izvršili stručnjaci iz Hrvatske. Iako se dosta toga i ne seća, pamti da je prvo što je pitala profesora dr Đorđa Ćulafića, na čijem odeljenju se danas kontroliše i gde smo i vodili ovaj razgovor, kad je otvorila oči pitala da li je pogrešila. Doktor, koga smatra ogromnom podrškom, ali kao duboko verujuća i Božjim čovekom, nedvosmisleno je razuverio.
– Ne, nisi pogrešila, sve će biti dobro – rekao je.
I bilo je!
– Moram da spomenem porodicu, prijatelje, kumu koja mi je čuvala psa. Sve divne lekare koji su mi pomogli u pripremama za stavljanje na zvaničnu listu za transplantaciju, sve koji su me „krpili“ kada su variksi pucali, profesora Ćulafića. I ljude koji su me tada podigli, medicinsko osoblje tadašnjeg Urgentnog centra. U dvonedeljnoj borbi da telo ne odbaci organ, pre svega moram da spomenem podršku anesteziologa Nataše Petrović – zahvalna je Tanja.
Male – velike stvari i veliki, ali važni ožiljci
– Ona mi je dala krila, neverovatnu snagu. Non stop je dolazila, danju, noću, hrabrila me, činila sve ono za šta je znala da će me osokoliti, neke male a tada za mene velike stvari, poput prve kafe. Njena energija me je, pre svega, digla na noge. Svi do jednog, ti divni ljudi sa mnom su strepeli da li će sve biti dobro, i bodrili me, onako isečenu, da istrajem. Kupali me, češljali… Ni taj ogromni, nimalo lep ožiljak preko celog stomaka koji sam tada mrzela nisam lako prihvatila. Danas ga gledam kao uspomenu na jedno veliko iskušenje koje mi je dato i pečat svoje snage da izdržim – govori Tanja za naš portal.
Nova jetra, novi život i šokantno slučajno saznanje o tome ko joj je darovao život
Potvrdilo se koliko zaista ima dobrih prijatelja, rođaka, onih koje voli i koji vole nju. Otišla je na more, o kome je do tada mogla samo da sanja. Nastavila da radi sve ono što je ispunjava. Da živi! Da dugo šeta sa svojim obožavanim maltezerom Gavrilom, diše duboko, bez straha. Nastavila je da posećuje crkve, što je činila i pre bolesti, i pre transplantacije. Sudbina, Bog, splet okolnosti ili slučajnost (birajte prema tome u šta verujete), brzo su joj doneli još jedno dragoceno saznanje, koje nam prenosi. Priznajemo, i nama je nateralo suze na oči.
Izašla je uz sve mere zaštite na kafu sa prijateljem. Slučajno saznaje da se pre poziva za njenu transplantaciju tragičnim slučajem upokojila jedna divna, mlada osoba sa pozitivnim stavom porodice o doniranju organa. I sklapa kockice…
Nećemo vam odati sve, poštujući privatnost aktera. Dovoljno je da kažemo da je Tanja zahvalna što može da obiđe večnu kuću osobe čiju je jetru dobila, odnese cveće, pomoli se za pokoj njene duše. Ali i da na ovakav, jednostavan ljudski način zamoli sve da šire svest o važnosti donorstva. To je, složile smo se, jedina i najvažnija ideja ovakvih tekstova.
Šta je vera u Boga bez vere u medicinu i kako da pobedimo nepoverenje i strahove
Čudan je naš čovek. Veruje – ne veruje, kao u onoj Bajaginoj pesmi. Kad mu treba hitna medicinska pomoć i kada mu je život ugrožen, brže – bolje trči lekaru. Sve bi mu dao. Već u sledećem trenutku mu ne veruje, „gugla“ u samoj ordinaciji da li je to što mu govori baš tako… Ne možemo, naravno, ako želimo da budemo racionalni i pošteni, osporiti da je određeni deo nepoverenja u sistem i lekare opravdan. Neki su i sami doprineli tome.
Ali, ima još nešto važno što sam pitala Tanju, upravo da bi ova naša priča imala specifičnu težinu sa svake strane, da ova slova ne bi bila ispisana i bačena uludo. Da se zamisle i verujući, i oni koji to nisu. I oni koji žele da doniraju organe, i oni koji kažu „Ne!“ zbog nepoverenja u sistem, nedovoljne informisanosti ili zbog neke zavere u kojoj će neko baš njihov organ prodati i baš je njega čekao.
Tema je aktuelna, ali se njome često manipuliše. Dakle, gde je za osobu koja je dobila šansu za novi život medicina, a gde Bog? Možemo li to odvojiti i da li jedno isključuje drugo?
Jarusalim 2019, dve godine nakon transplantacije jetre Foto: Privatna arhiva/Tanja Kunovski
Doživotno zahvalna
Tanja Kunovski odgovara:
– Ja verujem da je sve od Boga dato čoveku pa i bolest, kao jedno veliko iskušenje. Vera ima veliku ulogu u procesu izlečenja, podjednako kao i medicina. Ne treba nipošto lišavati sebe medicine i medicinskog leka, tako što će neko, na primer, samo otići u Tumane ili druga sveta mesta i očekivati čudo. Jaka vera jeste bitna i Gospod zna kako će pomoći pacijentu, baš kao i lekovi i zdravstveni radnici, pre svega u zavisnosti od stepena bolesti. Konačno, na kraju svake liturgije sveštenik se obavezno zahvali i svim lekarima i ostalim zdravstenim radnicima jer su oni ovozemaljski lekari duša i tela naših. Iz mog ličnog iskustva mogu samo da im se doživotno zahvaljujem i klanjam – i njima i Bogu.
Potpuno se slažem sa Tanjiom .Ja sam lekar.Dijagnoza akutne leukemije mi je tokom specijalizacije bila još jedno iskušenje i motivacija za borbu,te sam uz pomoć kolega u koje sam imala potpuno poverenje kao pacijent,ali isvoje svakodnevne molitve,kao i molitvi porodice i sveštemika Bog pomogao da položom specijalistički ispit .Bolest je bila u remisiji.Posle par meseci relaps…nema donora kostne srzi u Srbiji,a to je jedina šansa.Odlazim u Rim.Ni iz svetskog registra nema donora.Hrabri profesor,šef transplantaciomog tima se odlučuje za haploidentičnu transplantaciju.,.moja majka je donor….50%podudarnosti….ali to je jedina šansa.
Biće avgusta 10 godina .
Molitve moje majke,oca,sestre,supruga i sina koji je tada kao desetogodišnjak na inkluzivnoj nastavi po celu liturgiju stajao i napevao sa sveštenikom blagi Bog je uslišio i dao lekarima znanje