Multipla skleroza, grozna, progresivna neurološka bolest, Nikolu Jojina je zaustavila taman kad je, kako je za eKlinika portal ispričao, trebalo da životno „uzleti“. Završio je fakultet, sa devojkom sa kojom je bio u vezi 18 godina, planirao budućnost. Došla je bolest, „udarila“ ga u desnu nogu i – sve se rasprslo kao mehur od sapunice.
Humanitarni rad, sebičluk, matematika i multipla skleroza – kakva čudna kombinacija
Nikolu Jojina je potpisnik ovih redova zapazio u jednoj televizijskoj emisiji, koja govori o nekim dobrim ljudima i njihovim dobrim delima. Nasmejani, mladi čovek u invalidskim kolicima, sa tek punih 40 godina, pričao je o svom volonterskom radu u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. U statusu nezaposlenog lica, objašnjavao je matematiku klincima sa kojima se život surovo poigrao na samom startu. Pitamo ga kako je došlo do toga, a on nas bez pripreme „nokautira“, i to uz osmeh, onako lagano, laloški:
– Došlo je lako, prirodno. Ali, to, kad neko nešto radi humanitarno i generalno gledano humanitarni rad, bilo kakav, nije sam sebi svrha. U dobrom delu je i sebičluk. Jer, kada pomažemo nekome kome je to potrebno, pomažemo prvenstveno sebi. Tako sam i ja krenuo, i rekao deci u „Dečjem selu“: nisam ja tu zbog vas, nego ste vi tu zbog mene. I odlično smo se razumeli. Bez osude i mnogo teoretisanja, zapitkivanja…
Racionalan stav je u kombinaciji sa životnom filozofijom i bolešću, zbog koje mu samo da bi otišao do prodavnice treba sat vremena, od našeg sagovornika načinio čoveka koji, umesto da vozi bicikl, što je najviše voleo, sada kotrlja neki drugi, neplanirani točak. Ali, nema nameru da odustane u traženju svog parčeta mira pod ovim nebom. I dobro mu ide… Za sada ga, uz prijatelje, ispunjavaju deca i životinje. Jedino tu, siguran je Nikola – greške nema. Njih ne možemo prevariti ko smo i šta smo dušom, jesmo li dobri ili nismo.
Deci i životinje ne možeš prevariti, ako si loš, neće te voleti Foto: Jelena Hodak
Multipla skleroza: ispit na kome mnogi partneri padaju
Po obrazovanju, Nikola je specijalista zaštite životne sredine i zaštite na radu. Edukovao se dalje, završio i protivpožarnu zaštitu. Zaposlio se, i sa 25, taman u trenutku rednog životnog uzleta, došla je multipla skleroza. Krenuo je, priseća se, biciklom i sa svojim omiljenim psom Alijem, pit-bul terijerom, u svakodnevni ranojutarnji „đir“ u prirodu. Noge, tačnije, jedna, desna, jednostavno je otkazala, oduzela se potpuno.
Nije znao u tom trenutku prvog šoka sa čim se bori. Ali, bilo mu je jasno da je u pitanju nešto što ne može da bude dobro i što životna kola okreće i pušta nizbrdo, bez kočnica. No, kako je, konstatuje, na svoju veliku sreću osoba sa visokim adaptivnim potencijalom, svoju bolest je, a šta je drugo i mogao, prihvatio. Ne razume je ni danas, kaže nam, i verovatno nikada neće moći. Međutim, to ne znači da je nije prihvatio, jer drugog izbora nema. Njih dvoje su životni par, i deliće Nikolin život dok, kao takav, egzistira.
Takvu sposobnost, na žalost (ili na sreću?), nije pokazala njegova dotadašnja devojka, sa kojom je bio već 18 godina u vezi i za koju je mislio da će zajedno provesti ostatak života. Čula je o čemu se radi i – digla sidro. Vala, neka je! – ovako su tada odreagovali njegovi najbliži, a u trenutku razgovora sa Nikolom, vrlo neetično, i autor ovog teksta. Nema veće nesreće nego deliti život sa osobom koja će nas tako izdati, bilo da smo zdravi ili bolesni. Izgleda da je, saglasan je Nikola, to stvarno bilo bolje, iako je tada, priznaje nam, ostao prazan.
No, bolest i život su istina, to bi trebalo da bude i ljubav. Ako nije – čemu onda sve?
Deca iz Dečjeg sela kao svetlo na kraju životnog tunela i izvor čiste energije
Tragao je za nečim što je potpuno neiskvareno. Da tu unutrašnju potrebu da pomogne sebi ali i nekom drugom deleći ljubav, znanje i emocije, ne baci uludo. I pronašao, u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Na prvi pogled, nije baš odabrao jednostavan način da se nekome približi. Matematika? Pa, od nje mnogi beže glavom bez obzira… Nikola nam priča kako je to uspeo:
– Zajedno smo pronašli jedan zanimljiv i netipičan način. Dosta je od pomoći bio i moj volonterski status, jer sam ipak u prilici da neke životne stvari nazovem pravim imenom, za razliku od njihovih vaspitača, koji imaju stroge norme i protokole. Ta kombinacija je bila dobitna. Na primer, jedna devojčica nikako nije htela matematiku, pa smo igrali karte, poker. Bilo je tu nekih „malih tajni“, koje su nas zbližile, na kraju je obožavala matematiku! Jako smo se zavoleli i mnogo dali jedni drugima. Bio sam im i predavač i prijatelj, ne neka osoba u kolicima, koju svi gledaju čudno. Od njih sam bukvalno „krao“ tu čistu, neiskvarenu, neiscrpnu pozitivnu energiju. Deca su, uz životinje, možda i jedina potpuno čista. Ja nemam baš mnogo razumevanja za ono što čovek svesno „pokvari“. Mnogi ljudi svoj život upropaste, zdravi i pravi. Deca, ni kriva ni dužna, često ispaštaju. Verovatno smo se i zato tako dobro razumeli.
Multipla skleroza i Nikola: partnerstvo, ali i rat
Nikola boluje od sekundarne progresivne multiple skleroze. Za nju, nažalost, postoji samo jedan dostupan lek. Dobio ga je, skoro, doduše, i još uvek nije siguran u efekat. To bi trebalo uskoro da „kaže“ magnetna rezonanca. Nije lako onima bez leka, ali ni onima sa njim. Bolest je gadna, tela obolelih istrošena, negativni efekti intenzivni. Od četiri osobe koje su sa terapijom krenule, ostao je, za sada, samo on. Odustajanje nije opcija…
Što se tiče njegovog ličnog sveta koji je formirala multipla skleroza, netipičan je. Srećan je, kaže nam, što mu je „udarila samo u noge“, pa više ne može da radi ono što je najviše voleo, da vozi bicikl. Ali, može da pliva. A najsrećniji je što mu nije „udarila“ na mozak.
Adaptira se na sve što ga zadesi, prihvata to, jer drugi izbor nema. U samo nekoliko meseci pogodile su ga brojne porodične tragedije. Otišli su zauvek neki bliski ljudi, nakon 18 godina otišao je i njegov voljeni pas Ali. Sada je tu jedan mali bišon, ne da zameni Alija, jer je to nemoguće, već da se krug ljubavi ne prekida.
Oštar je i direktan i na druge teme u vezi sa bolešću. Pomalo, priznaje, i „autističan“, ako se govori o odnosu sa saborcima koji imaju istu dijagnozu. Ali, i sa drugim ljudima koji imaju probleme i „probleme“. Ne upoređuje ih sa svojima, ali je odlučan u tome da mu oni koji samo kukaju i jadikuju, nisu potrebni u okruženju. Ni bliskom, ni daljem. Ne želi da ga drugi upliću u svoju negativu, uz svo razumevanje muke, koja nije sporna.
Kolica kao prepreka, ali i nova vrata koja su se otvorila
Nažalost, padom u invalidska kolica, Dečje selo Nikoli postaje u jednom trenutku prostorno nedostupno, zbog konfiguracije terena. Jednostavno, tamo teško odlazi, jer je kretanje kolicima nemoguće. No, realna je nada da će to uskoro biti rešeno, na zadovoljstvo svih. On od dece u Dečjem selu, decidiran je, nema nameru da digne ruke. A život, koliko god ponekad bio surov, nikada jedna vrata ne zatvori a da druga barem ne odškrine…
Nikola i njegov najomiljeniji pas Ali, pit-bul terijer, koji se nedavno preselio iza Duginog mosta: Sve je do čoveka i toga kako se odnosi prema drugim živim bićima Foto: Privatna arhiva/Nikola Jojin
Otvorila se mogućnost da sa prijateljima, ali i konjima i psima, stvori u prirodi jednu malu – veliku oazi dobrobiti za sve. To nije, ističe Nikola, hipoterapija u klasičnom smislu, jer ona zahteva ozbiljne formalne kvalifikacije. Ipak, njegova celoživotna ljubav prema životinjama, sa kojima živi otkad zna za sebe, sada je dobila još jednu formu. Druže se i pomažu, za sada mališanima iz prijateljskog i okruženja poznanika i preko preporuke, koji imaju neke neurološke probleme. Poput paraplegije, na primer. Poznato je da na njihove probleme boravak u prirodi i posebno sa konjima i psima, ima brojne terapijske efekte. Uključiće se, nadamo se, u što skorijem roku (mart, april), i Dečje selo. Tada bi trebalo da bude gotova izgradnja jednog posebnog, prilagođenog objekta.
Nikola Jojin nam je odao i jednu tajnu, koja možda i najbolje oslikava želju za životom ovog izuzetnog mladog čoveka. Želja mu je, a za nju postoje i naznake, da se ostvari kao roditelj. Neki nedokučivi putevi sigurno nisu džabe ukrstili njegov sa decom iz Dečjeg sela. Za sada ćemo vam otkriti samo toliko, a kada se to dogodi, obećavamo da ćemo obznaniti, i zajedno nazdraviti.
Multipla ma muči od 1994.godine.Do pre desetak godina bio sam na nogama a od kad su mi fali betaferonsatrli su me do kolica.Probao sam sve i svašta i neke pomoći do sad nije bilo.Posledje što koristim je pčelinji trov u kapsulama.Idemo dalje.