Usvajanje dece u Srbiji i dalje je jedna od najvećih tabu – tema. Mnogi ljudi lišeni šanse za biološko roditeljstvo imaju uslove da nekom detetu pruže ljubav, porodicu i topli dom, ali ih ono „šta će selo reći“ sprečava. Problemi su mnogo dublji i ne tiču se samo mentaliteta i predrasuda već i birokratije, sistemski nerešenih poteškoća, nedovoljne informisanosti, uz sve ostalo što sam život kao iskušenja nosi…
„Mislio sam da se nećeš nikad vratiti i da si me ostavila zauvek“
Pred potpisnikom ovih redova je težak zadatak, jer storija o Miretu (4) i njegovim roditeljima nije obična i samo još jedna od mnogobrojnih novinarskih priča. Naprotiv, od onih je koje na novinare ostave jak lični, ljudski pečat. Kad je nešto lično, postoji opasnost da ne bude objektivno a da bude patetično, a to ne sme biti, obećala sam…
Pratila sam svakodnevicu ove porodice na jednoj društvenoj mreži. Uživala u toplini, ljubavi, duhovitosti, „hepi endu“ za koji mnoga deca nemaju šansu. A onda je jednog dana Mirjana, Miretova mama koju svi zovu Mima, nakon njegovog povratka kući posle kratkotrajnog boravka u gostima napisala tvit sledeće sadržine:
„Naš ponovni susret je bio preemotivan. Pale su i suze, one teške, detinje, iz duše.
– Mislio sam da se nećeš nikad vratiti, da si me ostavila zauvek.
– Mili, ti svuda možeš otići u goste na par dana, nedelju ili dve, ali mama i tata su uvek tu i čekaju te da se vratiš.“
Dodala je u komentarima da joj njen „iz srca rođen“ obožavani dečak ponekad kaže: „Ne znam zašto plačem, nešto me iznutra tera na to, a ja ne znam šta je“.
Tada sam rešila da odem u Sremsku Mitrovicu, a oni su me primili u svoj topli dom. Dogovorili smo se da priču o danas srećnoj porodici zajednički ogolimo ne zbog njih, već zbog sve one dece koja možda mogu biti Miretove sreće…
Kroz godine pokušaja vantelesne oplodnje usvajanje jeste spominjano, ali samo usput…
Mima i Bogdan ne misle da su po bilo čemu posebni. Obrazovani su, vredni, u svojim profesijama ostvareni, savremeni mladi ljudi, sada u kasnim tridesetim godinama života. U ovom ludom svetu su najpre uspeli da pronađu jedno drugo. Izgradili su tvrđavicu razumevanja, tolerancije, poverenja. Sve je išlo nekim svojim redom, do momenta saznanja da neće moći prirodnim putem da se ostvare kao roditelji.
Svega je tu, pričaju nam, bilo. Velikih iskušenja od samog početka. Stresa. Nerazumevanja državnog zdravstvenog sistema, jer tada nije bilo mogućnosti za vantelesne oplodnje o trošku države. Nerazumnih, po njihovom mišljenju čak i neetičkih predloga lekara za rešavanje problema. Nedovoljne posvećenosti i volje da im neko približi situaciju i ohrabri ih, objasni koje su im opcije. Jer, sterilitet je kao tema kod nas nešto pred čim i dalje mnogi okreću glavu i prave se da ne postoji.
Ćutanja. Preispitivanja krivice. Čak i toga hoće li opstati kao par. Ali, i potvrde da se ipak nisu sreli, venčali i odabrali za životne saborce iz nekih trenutnih ili pogrešnih razloga.
Vantelesne oplodnje kao nada
Nekoliko godina pokušavali su da do deteta dođu vantelesnim oplodnjama u inostranstvu. Sve plaćali iz ličnih izvora. Bilo je momenata, prisećaju se zajednički, kada je Bogdan Mimi na fakultetu na kome se dodatno usavršavala da bi stekla status profesora, pomagao dok kasni na ispit, da se u toaletu „bode“ hormonskom terapijom. Suštinski važna je bila ogromna međusobna podrška, jer se sve to, jasno je iz njihovih reči, koliko god čovek bio mentalno jak, drugačije ne može izdržati. I uspona, i padova, i ponovnog dizanja bilo je…
Oko jedne stvari su se takođe saglasili: da svoju borbu saučuvaju za sebe kako bi izbegli komšijsko, rođačko i prijateljsko „dobronamerno“ mešanje i komentare. Osim onih baš najbližih, koji su njihovu borbu razumeli. To što drugi ljudi misle ne mora naravno uvek biti sa negativnom konotacijom, ali ovo je ipak, konstatuju, „brdoviti Balkan“. Koračali su čvrsto jedno uz drugo sa ciljem da do deteta stignu.
Nije išlo. Dok je nada za biološko roditeljstvo još postojala usvajanje jesu spominjali, ali se njime nisu bavili ozbiljnije. Kao i svaki živ čovek koji želi nešto, nadali su se. A onda ipak presekli, da se više ne bi mučili ni jedno ni drugo, trošili vreme, energiju i novac na nešto što je po svemu sudeći, po Bogdanovim rečima, više bilo neizvesno nego izvesno.
Usvajanje: birokratski hod po mukama, teško informisanje, iščekivanje, strahovi…
– Najvažniji momenat je bio sama odluka koju smo doneli. Nema tu neke velike filozofije. Usvajanje deteta nam je ipak bilo od svih mogućnosti najizvesnije, najizvodljivije. Istina, ne zna čovek kada će to tačno biti, koliko će da traje i kakve ga sve muke čekaju. To je sve izazovno i nije lako, ali mi smo imali želju i odluku, videli smo jasno da je to naš put – priča za eKlinika portal Bogdan Mirosavljević, a Mima nastavlja:
– Izvukla sam podatke šta nam je sve potrebno za usvajanje, odštampala i ostavila na stolu. Ti papiri su tako stajali sigurno dve godine. Onda smo jednostavno odlučili. Bili smo, kao i drugi koji se odluče na takav korak, lišeni najvećeg broja potrebnih informacija. U toj pripremi, najviše nam je značila podrška koju smo imali na internet forumu „Kutak“. Bilo je to mesto okupljanja nas koji nismo imali razumevanje na drugim stranama, a da bude bez osude. Snalazili smo se kako smo umeli. Iako forum danas nije toliko aktivan, ima sasvim posebno mesto u životima mnogih porodica. I onih koje su biološkim putem uvećale posle mnogo muka, onih koje su decu usvojile, nekih koje su prošle kroz druge teške trenutke bolesti i životnih izazova. Brinemo i o deci nekih koji su nas u međuvremenu napustili.
Šokantan prvi poziv iz Centra za socijalni rad
Po zvaničnom ulasku u proceduru usvajanja, Mima i Bogdan su prošli individualnu školu roditeljstva, jer u njihovom nadležnom centru nije bilo više prijavljenih parova. Imali su, kažu nam, ipak sreću što u sremskomitrovačkom Centru za socijalni rad rade ljudi koji se, kako se to u našem narodu kaže „bave svojim poslom“. U proceni podobnosti usvojiteljskog para učestvuje tim stručnjaka.
Meri se svaki korak, a to je, konstatuju naši sagovornici, sasvim u redu, i potrebno. Psihološki testovi su opsežni i detaljni. Ima i trik-pitanja. U tom delu priče možda su i prvi put, na sreću i olakšanje, osetili da imaju podršku. Da nisu sami, i da su svi zajedno na nekom važnom zajedničkom zadatku. Iskrenost sa obe strane je imperativ. Nažalost, saznaju od ljudi koji su u procesima da nije svugde tako. Voleli bi jako da se to promeni.
Važno je, ističu naši sagovornici, da se ljudima pre odluke predoče i mnoge stvari o kojima šira javnost ne zna dovoljno. Jedna od njih je i ona da kada se dobije saglasnost za usvajanje, Centar za socijalni rad ima obavezu da ih pozove, poštujući sve procedure koje su detaljne i precizne. Ukoliko proceni da to za njih nije adekvatno rešenje prema očekivanjima i parametrima koje su postavili, usvojiteljski par ima pravo da odbije. To ih, što je posebno značajno, ne diskvalifikuje iz daljeg procesa. Primer koji su nam ispričali je takođe njihov, i prilično je šokantan. Prvi poziv iz Centra dobili su sa pitanjem da li bi možda usvojili tri dečaka. Tri brata: dva blizanca i još jednog mališana.
Najvažniji je interes deteta, kakva je procedura do prvog viđenja i upoznavanja
– Samo to pitanje nam je bilo neverovatno traumatično i bolno. Najpre saznanje da je neko ostavio troje dece, a da mi ipak nemamo kapacitet da im pružimo dom. Ali, čovek mora objektivno da proceni svoje mogućnosti, prvenstveno misleći na dečji interes. Nije dobro da se takva deca razdvajaju, nije dobro da ih neko uzme, a onda iz bilo kog razloga shvati da možda ipak ne ide, a sa tom decom se život već poigrao… Naši „uslovi“ su bili prilično generički, uz neke odrednice, iako ima parova koji postavljaju detaljne zahteve, što ima donekle umanjuje i usporava šanse. Kada se dete pojavi, par koji je u proceduri izjašnjava se da li je zainteresovan. Sledi razgovor u Centru nadležnom za dete, nakon čega se donosi konačna odluku koji par je odabran. Naravno, posle tog razgovora vi imate pravo da kazete da li ste ili niste zainteresovani. Tek nakon toga se sa usvojiteljima upoznaje dete – objašnjava detaljno Miretova mama.
O čemu sve misli potencijalni roditelj – usvojitelj?
Na pitanje da li je razmišljao o tome kakvu će imati kosu, oči ili temperament njihov usvojeni naslednik/naslednica, Bogdan je, kaže, zamišljao jedino da će on i Mima dobiti – dete. Nekoga o kome će se brinuti i pružiti ono o čemu su maštali. Da je povremeno bilo nemira – bilo je, ne može, i ne želi da nas laže. Ali, nekako je, kada sada vraća film, priča nam, bio i rasterećen.
A sve što je želeo da oseti kao potvrdu da je izbor njihovog puta bio ispravan, desilo se kada su nakon jednog od sledećih poziva obavešteni da su, pošto su se izjasnili kao zainteresovani, odabrani da budu roditelji dečaku koji je tada bio u hraniteljskoj porodici u Novom Sadu.
Hiljadu pitanja sa samo jednim odgovorom
Da li i šta poneti? Koju čokoladu? Šta voli? Da nije na nešto alergičan? Koja mu je veličina garderobe? Šta odneti ostaloj deci koja su sa njim kod divne hraniteljke? Da li će plakati? Da li će nas prihvatiti? Šta ako se bude budio u toku noći? Ako bude želeo da se vrati u hraniteljsku porodicu? Šta ako mu budu nedostajali toliko da ne može bez njih?
Hrabreći i dalje jedno drugo, ipak su bili uzbuđeni i pomalo nespremni jer nisu znali šta ih čeka. Krenuli su ka Novom Sadu po svog sina sa hiljadu pitanja na koja su ubrzo dobili jedan jedini mogući odgovor, a to je ljubav. Jedina životna konstanta koja ne može da prođe, da se kupi i nauči, posebno ako dolazi iz srca, onog nevinog, dečjeg. Njihov sin Mire, „rođen iz srca“, i baš tako poznat i svima na društvenim mrežama na kojima je Mima aktivna isključivo sa ciljem širenja svesti o usvajanju, brzo se ušuškao na sigurnom mestu koje su mu mama i tata spremili, a o kome su godinama sanjali.
Kakav je Mire?
Njihov život je burni, uglavnom bučni skup akcije, smeha, trčanja, učenja, muzike, crtaća. Sliku porodičnog ambijenta upotpunjuju psi Bisa i Lepa, mačke Šapa i Regina. A kakav je Mire? Mire je dete koje je Deda Mraza pitalo šta da mu kupi. Mire grli, Mire ima empatiju za druga živa bića, Mire ume da tuguje, i da se raduje. Miretu je sve važno, a njegova mašta čak i jednu običnu kuhinjsku slavinu može učiniti zlatnom. Mire želi da nekome koga voli pokloni sunce, pa ga onda nacrta.
Zna da su mu Mima i Bogdan mama i tata, ali da ga nisu rodili. Kontakt sa hraniteljkom održava jer mu to znači, a njegovi roditelji smatraju da je to za njegovo mentalno zdravlje i mir potrebno, jer ga čini srećnim. A strah od napuštanja? Valjda će u jednom trenutku nestati, nadaju se…
Nedostatak adekvatnih informacija je i dalje jedan od najvećih problema i kočnica za više usvajanja
Mimina, pa i Bogdanova borba za bolji lični ali i globalni svet nije prestala ulaskom Mireta u njihov život. U procesu su za još jedno usvajanje. Mire će, i presrećan je zbog toga, dobiti brata ili sestru. Iščekivanje je veliko, radosno, inspirativno.
Mima je na raspolaganju svima koji je kontaktiraju. Pomaže svojim iskustvom porodicama koje još uvek imaju dileme ili su u procesu, da se uspešnije snađu. Da se ne osećaju sluđeno, zbunjeno, ponekad napušteno i beznadežno, i u psihološkom i u birokratskom smislu. Svakom usvajanju raduje se kao što su se ona i Bogdan radovali Miretovom. A svu tu decu na neki način smatraju i svojom.
– Ne možemo zemeriti nikome ko o usvajanju ne zna dovoljno. Trudim se koliko mogu da pomognem. Ali i da pravim informacijama rušim stigmu. Ljudi postavljaju svakakva pitanja, ne samo kao rezultat predrasuda. „A jeste li vi njega izabrali, kako ste ga birali? Zašto niste uzeli bebu? Što mu ne menjate ime (Mirsad)? Ko vam garantuje kakvi su mu geni? I drugo usvajate – šta će vam to?“ Takva pitanja nisu samo posledica nedovoljne edukacije, nedostatka obrazovanja, tabua. Na društvenim mrežama i intelektualci ih dozvoljavaju sebi. Manipulacije decom zarad nekih ličnih ciljeva, ko zna kakvih poena… Sve to dodatno otežava i neke mališane ostavlja bez toplog doma koji bi mogla da imaju. Svako ima pravo na svoje mišljenje, a ja se sa svog aspekta ipak usuđujem da komentarišem kao neko ko ima relevantno proživljeno iskustvo. Ko od nas ima super gene kao garanciju da nešto nekada neće krenuti u neželjenom smeru? Na ovo moje pitanje obično nema odgovora, pa ga nisam dobila ni u jednoj nedavnoj oštrijoj virtualnoj polemici – kaže Mirjana Mirosavljević.
„Proglašavamo vas srećnim“
Kako završiti jednu lepu, ali kompleksnu priču o mogućnosti izbora, predrasudama, nadi, borbi za sreću, koju je nemoguće definisati? Možda baš ovako, pesmom koja se inače dobija na formalnom činu usvajanja, koji pomalo podseća na zvaničnu ceremoniju sklapanja braka. Mire, Mima i Bogdan su svoju podelili sa pratiocima eKlinika portala.
Ništa što živimo nije lako, svako ima neku svoju bitku, i samo on zna sa čime se u toku nje nosi. Ne osuđujmo druge, ali ni sebe, ne krivimo se zbog izbora koje pravimo, pa ni onda kada se ispostavi da za nas nisu bili dobri. Neka nam ova Nova godina donese hrabrosti da se sa nekim, možda teškim odlukama suočimo i dobijemo dovoljno hrabrosti da se u neke naizgled nemoguće borbe upustimo.
Ako makar jedno dete nakon ovog teksta dobije šansu za porodični dom a neko ko ima dileme „prelomi“ u pravcu usvajanja, uspeli smo!
Odlican tekst, poucan i ohrabrujuci za sve koji nameravaju da usvoje dete. Kako porodicu delimicno poznajem preko drustvene mreze Twitter mogu da kazem da mi je srce puno kad god vidim njihove objave koje su prepune ljubavi koja je u danasnje vreme vrlo opskurna Kod njih se ljubav vidi na svakoj fotografiji i oseca u svakom tvitu Srecna sto sam ih upoznala preko tvitera nadam se da cu ih upoznati i uzivo. Sve najbolje u Novoj 2023. i jos mnogo ovakvih tekstova