Psihodelici mogu izazvati halucinacije, koje mogu biti problematične jer mogu da doprinesu psihozi ili da osobu dovedu u nesigurnu situaciju. U novoj studiji iz Finske, istraživači su otkrili da je mehanizam koji uzrokuje beneficije antidepresiva odvojen od mehanizma koji izaziva halucinacije. Iako postoji mnogo antidepresiva koje lekari propisuju za lečenje kliničke depresije, ne reaguju svi na njih. Pronalaženje pravog leka i doze može biti teško, a ponekad ljudi jednostavno ne reaguju dobro na tipično propisane antidepresive, kao što su selektivni inhibitori ponovnog uzimanja serotonina (SSRI) i inhibitori ponovnog uzimanja serotonina i norepinefrina (SNRI).
Ovaj problem naveo je istraživače da potraže alternativne načine lečenja depresije, a jedan od pristupa koji naučnici istražuju su psihodelici. Neki psihodelici mogu biti u stanju da ublaže simptome depresije, ali takođe mogu izazvati halucinacije. U studiji koju su predvodili istraživači sa Univerziteta u Helsinkiju u Finskoj, naučnici su istražili način da se izvuku koristi od psihodelika bez halucinacija. Studija je objavljena u Nature Neuroscience.
LSD i magične pečurke – bez halucinacija
Trenutno istraživanje pokazuje da psihodelici mogu biti efikasni u lečenju depresije, posebno depresije koja je inače otporna na lečenje.
Upozorava se, međutim, da psihodelici kao što su LSD i magične pečurke kod ljudi mogu izazvati halucinacije, što nije dobro jer potencijalno može izazvati psihozu i nebezbedno ponašanje. Ovo je navelo istraživače u trenutnoj studiji da razmotre mehanizme koji psihodelicima daju i antidepresivne i halucinogene efekte kako bi videli da li se potonji mogu blokirati.
Kako kažu autori, oni su kroz prethodnu studiju saznali da antidepresivi fluoksetin i ketamin „deluju vezivanjem za TrkBT, receptor za neurotrofni faktor koji potiče iz mozga (BDNF)”. Ovo doprinosi neuroplastičnosti i antidepresivnom odgovoru, a Nacionalni instituti za zdravlje napominju da je neuroplastičnost „proces koji uključuje adaptivne strukturne i funkcionalne promene u mozgu”.
– BDNF i njegov receptor TrkB (neurotrofična receptorska tirozin kinaza, Ntrk2) centralni su posrednici plastičnosti i terapeutskog dejstva antidepresiva – pišu autori.
Da bi se videlo da li su mehanizmi koji doprinose antidepresivnom efektu i halucinacijama odvojeni, prvi korak istraživača bio je da sprovedu eksperimente kako bi ispitali kako i gde se psihodelici vezuju. Naučnici su saznali ne samo lokaciju mesta vezivanja, već i da je vezivanje psihodelika za TrkB receptore u ljudskim, pacovskim i mišjim ćelijama bilo jače u poređenju sa drugim antidepresivima.
Pored toga, zaključili su da je drugačiji mehanizam odgovoran za antidepresivne i halucinogene efekte. Sledeći korak bio je da se vidi da li je moguće blokirati halucinogeni efekat.
Testiranje psihodelika na miševima
Sledeća faza istraživačkog projekta bila je da se vidi kako su miševi reagovali na LSD i da li bi mogli da blokiraju halucinacije kod miševa. Istraživači su to uradili tako što su kod miševa formirali automatizovane reakcije kako bi se plašili blagih električnih šokova na stopalima. Ovaj pristup koristili su za merenje simptoma depresije. Nakon ovoga, naučnici su podelili miševe u kontrolne grupe i grupe za tretman.
Autori studije su rekli da su grupi za lečenje dali LSD zajedno sa blokatorom serotonina 2A, da bi potencijalno blokirali halucinogene efekte, a zatim su pokušali da miševe koji su imali automatizovane reakcije vrate u prvobitno stanje da se ne plaše šokova na stopalima.
Naučnici su iz ovog eksperimenta saznali dve stvari: prvo, da su miševi na LSD-u bili bolji od kontrolne grupe u prevazilaženju reakcije straha. Drugo, put do halucinogenog efekta se razlikuje od efekta antidepresiva.
Psihodelici bez halucinogena u odnosu na antidepresive
Ova studija pokazuje da psihodelici promovišu neuroplastičnost i da je ovaj efekat moguće postići bez halucinacija.
Pošto su istraživači saznali da su mehanizmi koji pomažu depresiji i izazivaju halucinacije odvojeni, napravili su novu putanju za rad na stvaranju antidepresiva na bazi psihodelika bez neželjenih efekata.
Pored toga, pošto se pokazalo da su psihodelici mnogo jači od testiranih antidepresiva, psihodelici bi jednog dana mogli biti budućnost lečenja depresije otporne na antidepresive.
Budućnost psihodelika bez halucinogena
Dr Abid Nazeer, psihijatar i osnivač Advanced Psych Solutions sa sedištem u Oak Bruku, Ilinois, koji nije bio uključen u istraživanje, govorio je o studiji za Medical News Today (MNT).
Mada dr Nazeer ističe da istraživanje upotrebe psihodelika kao antidepresiva nije novo, on smatra da studija otvara put za dodatna istraživanja.
– Mislim da će ova studija podstaći mnogo više istraživanja koja će biti obavljena sa ovom studijom kao osnovom. I buduće studije počeće dublje da razmatraju ovaj koncept dobijanja antidepresivnih odgovora bez promene nečijeg stanja uma – prokomentarisao je dr Nazeer.
On je takođe istakao da su ispitivanja sprovedena na miševima i da rezultate treba uzeti s rezervom.
– Rekao bih da je slabost to što je uzet životinjski model. Kada ga proučavate na miševima, to ne mora da znači da će ljudski mozak imati istu reakciju – primetio je dr Nazeer.
– Ova odlična studija Molinera i kolega dovodi u pitanje dugotrajnu pretpostavku mnogih da se terapeutski efekti klasičnih psihodelika kao što su LSD i psilocibin oslanjaju na to da osoba ima psihodelično ili halucinogeno iskustvo – rekao je za MNT Dr Daniel F. Kelly, neurohirurg, osnivač i direktor Pacific Neuroscience Institute u Santa Moniki, Kalifornija, koji nije bio uključen u studiju.
Dr Kelly je govorio o „pažljivom dizajnu i kontroli” kao o prednostima studije i dodao da se raduje tome šta donosi budućnost kada je reč o korišćenju psihodelika u lečenju depresije.
– Upravo počinjemo da otkrivamo složene mehanizme i puteve koji leže u osnovi psihoterapeutskih efekata psihodeličnih lekova. To takođe povećava mogućnost da se nova psihodelična jedinjenja mogu razviti bez halucinogenih efekata koji obezbeđuju sigurne i trajne antidepresivne efekte ili druge pozitivne psihološke koristi – zaključio je Dr Daniel F. Kelly.
