Šizofreničari se neobično ponašaju, zapušteni su i prljavi, osamljuju se, pričaju sami sa sobom, zagledaju se u druge, iznenada se zaplaču ili veštački zasmeju...
Prim. dr Snježana Toković: Psihoterapija kod shizofrenije postavlja posebne zahteve pred ličnost terapeuta Foto: Privatna arhiva/Shutterstock
Šizofrenija ili shizofrenija je hronično duševno oboljenje i najpoznatija duševna bolest. Ona menja naš život tako što ima tendenciju ka dezorganizaciji i detorijaciji ličnosti, na karakterističan način vrši promenu i poremećaj važnih psihičkih funkcija poput emocija, mišljenja, i voljno nagonskih dinamizama. Pacijenti najčešće oboljevaju pre 30. godine zivota i uglavnom se tretiraju u ambulantnim uslovima kod psihijatra. Indikacije za bolničko lečenje su suicidalni rizik, agresivno i dezorganizovano ponašanje, ekstremna uznemirenost, nesposobnost da se ustanovi jasna dijagnoza i stabilizacija psihofarmakoterapije…
Karakteristični simptomi shizofrenije su autizam, poremećaj asocijacija, nepovezan alogičan govor, psihičko i drugo rasulo, eho misli ili njihovo oduzimanje, sumanute ideje, ambivalencija, afektivan nesklad, atimija (malodušnost), anhormija (sniženje vitalnih dinamizama), halucinacije, dezintegracija celokupnog funkcionisanja ličnosti i apragmatizam života.
– Bolesnik je zapušten, prljav, neadekvatno obučen, krši socijalne konvencije, besciljno luta ulicama, kopa po kontejnerima za smeće (mnogi beskućnici su shizofreni bolesnici). Karakteriše ih neobično ponašanje, osamljivanje, pričaju sami sa sobom povlačeći se iz realnog sveta, gledaju se ili se zagledaju u druge, stoje nepomično, iznenada zaplaču se ili vestački zasmeju, gube samopouzdanje. Pacijent može biti potpuno ravnodušan prema svim događanjima u spoljnoj sredini, sumnjati da ga drugi prate ili posmatraju, imati iskrivljene ideje o veličini svoje ličnosti, a ponekad i njima samima okolina izgleda neobično, čudno. Ali, inteligencija im je očuvana – opisuje ponašanje šizofreničara u razgovoru za eKlinika psihijatar prim. dr Snježana Toković i dodaje da bolesnik ponekad nije u stanju da odgovori pravilno na vrlo jednostavna pitanja, a iznenadi nas svojim logičnim i tačnim odgovorima na teža i komplikovana.
Veliki broj pacijenata, objašnjava prim. dr Toković, nema uvid u svoje stanje, naročito na početku bolesti, i zbog toga su često nekritični prema okolini. Takođe, kod njih postoji odsustvo uvažavanja potreba drugih osoba.
– Često po pomoć dođu roditelji sa decom, mlađim osobama, sa žalbom da se „nešto dešava“, da ih ne prepoznaju, da su se izmenili, povezujući takvo stanje i promene sa alkoholom, recimo. Ova bolest često se povezuje i sa izvršenim krivičnim delom, koje je po karakteru dela izvedeno na brutalan i monstruozan način, neočekivano i nepredvidljivo, bez vidljive i jasne povezanosti uzroka i posledice. Načešće su to krivična dela protiv života i tela, sa visokim procentom izvršenih homocida – naglašava za eKlinika portal dr Snježana Toković.
Napominjući da je kriminogeni potencijal veći ukoliko je početak bolesti nastupio u ranijem životnom dobu, prim. dr Toković kaže da se često uz opis shizofrenije navodi i primer nekog inicijalnog delikta, kao važnog životnog događaja za manifestovanje bolesti.
Alarm je, prema njenim rečima, svako neuobičajeno ponašanje koje pacijent ponekad i sam opisuje tako da vidi neke slike ispred sebe, čuje neobične glasove, proganjaju ga za neke dugove koji u stvarnosti ne postoje, tipično za „novo doba“ neko mu šalje neobične poruke putem mobilnog, prisluškuju ga, prate, komuniciraju sa njim preko igrica. Uglavnom, kaže sagovornica eKlinika portala, okidač bude neki stres posle koga osobe postaju preplašene, povlače se i prestaju da se druže, ali i da komuniciraju.
Najstarije statistike kažu da će u porodici sa jednim bolesnim roditeljem, 11 odsto potomaka takođe razviti shizofreniju, a 30 do 40 odsto će pokazivati sliku shizoidnog poremećaja ličnosti. Ukoliko su oba roditelja bolesna, 53 odsto potomaka će imati shizofreniju, a 29 odsto će pokazivati znake shizoidnih poremećaja ličnosti.
Prim. dr Snježana Toković kaže da genetski faktor ima ulogu u povećanju rizika od shizofrenije, ali i pojašnjava da se ne nasleđuje sama bolest, već se nasleđem prenose neke osobine, poseban kvalitet ličnosti, koji može da pređe u shizofreno ponašanje, zavisno od konstelacije zahvaćenog gena i uticaja faktora sredine u kojoj osoba živi.
– Konstituciona predispozicija pokazuje da ljudi skloni ovoj bolesti imaju određene fizičke karakteristike i crte lica: oko 50 odsto njih su astenični tip (po Krečmaru), sa uskim grudnim košem, dužim rukama, većim nosem, ptičjim oblikom lica… Magnetna rezonanca (MRI) kod njih pokazuje smanjenu veličinu frontalnog režnja, a abnormalnosti u temporalnom režnju koreliraju sa halucinacijama. Psihološke premorbidne crte ličnosti odgovaraju introvertnom tipu ličnosti, skloni su introspekciji (samoposmatranju), sa slabim socijalnim kontaktima, izrazito senzibilni, ali sa hladnoćom u kontaktima sa ljudima, skloni su fantazmima i sanjarenju – navodi dr Toković.
Šizofreničari, po rečima naše sagovornice, mogu da napreduju u smislu akademskog obazovanja, ali njihovo socijalno prilagođavanje je insuficijentno. Često su ekscentrični, još od detinjstva, i to su osobe koje stalno alterniraju između maksimalne agresivnosti i ekstremne submisivnosti, odnosno sklonosti potčinjavanju tuđem mišljenju.
Kada se uspostavi dijagnoza, pacijenti i porodica su u početku sumnjičavi. Međutim, priča nam dr Toković, onog momenta kada se dođe u stanje remisije ili stabilizacije, na osnovu poboljšanja simptoma i redovnih odlazaka na kontrole, dolazi do psihostabilizacije, vraćanja u radnu sredinu, preuzimanja određenih obaveza koje ranije nisu bile moguće.
– U ordinaciju dolaze pacijenti koji su i više godina u stabilizaciji, pokriveni neuroleptičkom terapijom (benzodiazepini). Prognoza je bolja kod onih kod kojih je shozofrenija akutna, nagla, a teža je ako je početak bolesti šunjajući ili podmukao, i ako traje duže od 6 meseci. Što pre počne terapijski tretman, bolja je prognoza. Već posle 2 godine nelečenja, prognoza je znatno lošija. Prognoze su takođe bolje ako postoji jasan indikator šta je okidač (stres), ako postoji uspeh u školi, na poslu ili socijalnom životu i okruženju. Pacijent koji traži pomoć ima bolje šanse za izlečenje nego bolesnik koji prekida lečenje – naglašava dr Snježana Toković.
Dom u kome pacijent ne doživljava neprijateljstvo, frustraciju i duple poruke je dobar za lečenje, naglašava prim. dr Toković i ističe da je razumevanje, kao i prihvatanje bolesnika izuzetno važno. Takođe, pacijenti koji nisu prezaštićeni, koji se tretiraju kao osobe koje treba da ponesu deo odgovornosti za svoje ponašanje, a ne tretiraju se kao invalidi, imaće dobru remisiju. Povoljan prognostički znak je i ako je osoba u braku.
– Kod težih hroničnih oblik, pokrivenih dugogodišnjom jakom terapijom, najvažnije je paziti da pacijenti redovno uzimaju lekove i podstiču se da dolaze na kontrole kod psihijatra, jer se često jave neki novi simptomi, koji se mogu popraviti promenom leka. Ako pacijent ne uzima lekove kako je planirano, to je dovoljno da dođe do pogoršanja. Potrebno je podsticati pacijente da se bave omiljenim hobijem (slikarstvo, rad sa umetninama…), da se uobroče, uzimaju dovoljno tečnosti, da vežbaju i da se kreću – savet je dr Toković.
Sagovornica eKlinika portala ispričala nam je i da psihoterapija kod shizofrenije postavlja posebne zahteve pred ličnost terapeuta, koji naročito u prvoj fazi, kada su regresivne potrebe pacijenta velike, nekada vode ka materinskom odnosu. Drugi pristup je nešto gde se gaji očinska podrška dobrodušnog i liberalnog autoriteta. Terapeut, objašnjava prim. dr Snježana Toković, treba da nametne svoje prisustvo pacijentu koji je povučen. Posebna vrsta rada je i rad sa porodicama pacijenta, a kako je kod ovih pacijenata ego oslabljen i dezintegrisan, potrebno je uspostaviti poverenje, posvetiti mu pažnju, razumevanje, hrabriti ga da istraje i ojačati mu osećanje sigurnosti.
Doktorka Toković ima utisak da je svest za potrebom lečenja problema sa mentalnim zdravljem u porastu, posete psihijatru su češće, kao i razna diferencijalno – dijagnostička ispitivanja.
– Pandemija covid 19 je doprinela tome da usmerimo veću pažnju ka sebi, pa sada češće, čak i potpuno zdravi ljudi, kada primete nesanicu, pojačanu brigu, tugu, dolaze kod psihijatra, i lakše kažu: „Bolje da meni to psihijatar potvrdi.“ Stigma je ranije bila jako izražena, a danas je savremena psihijatrija usmerena na pacijentovu socijalizaciju, koliko je to moguće u uslovima covid epidemije. Sigurno je da i u ovim uslovima pacijenti mogu da rade, vežbaju u parku, a i tu je uloga porodice koja je podržavajuća, saradljiva, topla i brižna od najvećeg značaja – konstatuje psihijatar sa dugogodišnjim kliničkim iskustom prim. dr Snježana Toković.