Uticaj roditelja psihopate na decu razlikuje se i u odnosu na to da li je dete jedinica ili jedinac, ili ih ima više
Psihopata je osoba opsednuta sobom i neko ko ne ume da se stavi u poziciju drugih ljudi. Kao mentalni poremećaj, psihopatija se definiše kao poremećaj ponašanja kroz koje se pojedinac ponaša amoralno, antisocijalno i egocentrično, uz niz drugih devijantnih ponašanja. Šta je sa decom psihopata?
Psihopatama nedostaje sposobnost da iskreno vole, teško uspostavljaju kvalitetne odnose sa drugim ljudima, ekstremno su egocentrične ali na neki čudan način i harizmatične. Često su to visoko inteligentni ljudi, komunikativni i manipulativni, pa zahvaljujući visokom manipulativnom kapacitetu uspevaju da pronađu partnera. Ne samo to – ostaju i opstaju i u dugim, toksičnim vezama.
Psihopatiji su izložene i žene i muškarci. Veoma su šarmantni, pričljivi. Sebe doživljavaju grandiozno, a često su podložni korišćenju droga i alkohola. Promiskuitetni su, potpuno bez empatije. Zahvaljujući takvoj prirodi, ulaze u veze i brakove jer njihove partnere često zaslepi zaljubljenost. Kada proniknu u prirodu njihove ličnosti, često su tu već i deca, koja takođe bivaju izložena psihopatskom ponašanju. Roditelj-psihopata je strašno životno iskušenje za naslednike i veliki izazov za budućnost cele porodice.
Kako su psihopate gotovo uvek i sociopate i narcisoidne ličnosti, jedno od čestih pitanja je mogu li bilo koga da vole iskreno, pa i sopstvenu decu. Istraživanja su nedvosmisleno pokazala da narcisi, psihopate i sociopate nemaju sposobnost empatije. Što je najgore, ne mogu ni da je razviju, pa to neće promeniti ni roditeljstvo.
Ponašanje psihopata se ne menja ni kada dobiju decu jer kod njih ne postoji urođeni instinkt za zaštitu i pozitivno podržavanje naslednika. Oni čak ni svoju decu ne vide kao zaseban ljudski entitet, već samo kao alat za ispunjavanje svojih sebičnih planova, potreba i ideja. Deca su za njih nešto što poseduju, sredstvo da produže i umnože svoju grandioznu ličnost i lični trofej.
Svako devijantno ponašanje koje utiče na funkcionalno, zdravo okruženje u kome bi dete trebalo da odrasta, negativno se odražava na njegovo mentalno zdravlje. Tako i deca psihopata često odrastaju u ljude bez empatije, samozaljubljene, sebične, bez osećaja sopstva i svesti o racionalnim kvalitetima svoje ličnosti. Na to utiče ponašanje roditelja koji šalje poruku da mu je sve dozvoljeno, pa i da naređuje detetu, uz oduzimanje svakog vida privatnosti i značaja zdravih emocionalnih veza.
Psihopate su u osnovi nesrećne osobe, bez samopouzdanja ili sa veoma malo vere u sebe. Tako će i dete pretvoriti u svoje rame za plakanje. Oni su uvek najveće žrtve, njima je najteže i potrebna im je emocionalna podrška. Dete postaje sve zrelije, shvata da roditelj radi nešto što ne bi trebalo, ali veoma često nema ni snagu ni modus da izađe iz te matrice, posebno ako se drugi roditelj ne odvaži da iz zajednice izađe.
Potreba deteta da se osamostali roditelju psihopati veoma teško pada, pa se onda trudi da ga vređa, što više obezvredi i tako mu ubije osećaj da je normalno da krene dalje u život iz nefunkcionalne porodice. Ako nešto i postigne, roditelj će preuzeti zasluge, tako da dete samo pojačati osećaj da je bezvredno.
Uticaj roditelja psihopate na decu razlikuje se i u odnosu na to da li je dete jedinica ili jedinac, ili ih ima više. Tako roditelj psihopata obično jednom detetu, ako ih ima više, dodeli titulu „zlatnog deteta“. Drugo dete ili deca najčešće su onda žrtve ne samo roditelja već i favorizovanog deteta. Ono se predstavlja savršenim, nepogrešivim, vrednijim, uvek voljenim. Tako ostala deca postaju „žrtveni jarci“ pa se braća i sestre okreću jedni protiv drugih, uz moguće trajno narušavanje odnosa.
Iako postoji opravdani strah da psihopate roditelji stvaraju, odnosno rađaju male psihopate, to se, kažu stručnjaci, dešava retko. Samim odrastanjem deca će osećati da sa njihovim roditeljem i vrednostima koje im daju nešto nije u redu. Velika podrška u tome je obično drugi roditelj. Većina partnera psihopata nema iste osobine i s vremenom razumeju o čemu je reč, pronalazeći spas i za svoje dete i za sebe. Za svaki poremećaj ponašanja ili bolest mentalnog zdravlja nasledna predispozicija postoji. Da li će se razviti i ispoljiti, zavisi od brojnih spoljnih i unutrašnjih faktora.