Dobar lekar ne mora neminovno da bude i dobar čovek, ali dobar čovek će uvek biti i dobar lekar. Možete tehnički biti vešti i imati gomilu znanja, ali bez humanog pristupa vi ste samo deo industrije, kaže za eKlinika portal dr Zlatko Bokun, hirurg i instruktor laparoskopske hirurgije
Dr Zlatko Bokun, hirurg: Da bi mogli da radite ovaj posao, ne smete dozvoliti da vas tuđa patnja onesposobi Foto: N.Negovan/Shutterstock
Hirurg je poslenik grane medicine koja se na latinskom, to će vam svi oni reći, ne zove slučajno „Ars chirurgica“. Dobra i uspešna operacija je pored zanata i umetnost. Ako joj dodamo i ogroman nivo stresa, nije čudno što lekari uopšteno u proseku imaju kraći životni vek i često obolevaju od stresom izazvanih oboljenja. Danas jedna drugačija „Moja priča“: o potrebi i pronalaženju balansa, najtežim trenucima lekarske karijere kada i najčvršće srce zadrhti jer mladi ljudi umiru a ne možete da im pomognete, vezi između muzike i hirurgije, vrednostima nekog drugog vremena i izazovima aktuelnog…
Dr Zlatko Bokun je rođen u Splitu 1975. godine u Splitu. Sin je jednog od najpoznatijih intelektualaca nekadašnje države, neuropsihijatra, književnika i erudite dr Petra Bokuna.
– Sestra Pejana i ja smo odrasli okruženi knjigama, časopisima, slikama, muzikom, umetnošću. Uz puno smeha i humora, stalno u velikom društvu prijatelja svih obrazovnih profila, nacionalnosti i vera. Vaspitavani smo da cenimo ljudskost, znanje, lepotu i veštinu i da je za uspeh potreban trud. Vaspitavani smo da nikad nikoga ne povredimo i uvredimo, da ne udarimo, ne opsujemo, ne krademo i ne lažemo i da uvek budemo jaki i dostojanstveni, kakve god okolnosti bile… To vaspitanje je verovatno promašaj za snalaženje u današnjem vremenu, ali ja drugačije ne umem. Često se našalim s prijateljima kako sam u mladosti uvek pažljivo slušao šta mi roditelji govore i uvek učinio suprotno od toga. Da je danas živ, otac bi imao brojne savete za mene. Ja bih opet uradio po svome, ali na temelju ljudskih vrednosti i moralnih normi koje nam je usadio. Naučio me pre svega da u medicini nema kompromisa, kao i da se nauke uvek treba bezuslovno držati – počinje naš sagovornik priču za eKlinika portal podsećanjem na neko drugačije, sigurno srećnije doba drugačijih vrednosti.
Njegov duh je muzika oduvek posebno inspirisala na poseban način, pa je tako još ne znajući kuda će ga medicina odvesti, učio da svira gitaru. Imao je prve bendove, kada ga je, priča nam, uzavreli balkanski ratni lonac lansirao u Beograd.
– Tu me u Šestoj beogradskoj gimnaziji na društvenom smeru dočekao ceo razred devojaka. Čuvale su me kao malo vode na dlanu. Naravno, i bavljenje muzikom tada već postaje ozbiljnije. Vredno vežbam, napredujem i aktivno učestvujem u tadašnjoj klupskoj sceni. Budući da sam odmalena bio preko oca usmeren ka medicini, to postaje i moj izbor za studije, misleći da ću nastaviti porodičnu psihijatrijsku tradiciju. Međutim, na završnim godinama se zaljubljujem u hirurgiju. To je pored gitare i dalje moja najveća životna ljubav – kaže dr Bokun i nastavlja:
Prekinuta porodična lekarska istorija psihijatrije u korist laparoskopske hirurgije Foto: Feđa Klarić
– Fakultet završavam sa 24 godine, a sa 25 upisujem specijalizaciju opšte hirurgije. Tada me fascinira laparoskopija, koja je kao metoda tek počela da se primenjuje u Srbiji. Na jednom velikom kongresu se 2005. godine upoznajem sa jednim od najboljih svetskih laparoskopskih hirurga profesorom Giustom Pignatom iz Italije, koji me već iste jeseni poziva na usavršavanje. Od tada počinjem da primenjujem naprednu laparoskopsku hirurgiju i kod nas, uprkos brojnim opstrukcijama koje sam kao tada mlad hirurg doživljavao – priča .
Kad sve ide kako treba osećamo se dobro i onda tome i ne pridajemo neki poseban značaj, jer se podrazumeva da lekari samo rade svoj posao, za koji su se školovali. A kada su izloženi brojnim iskušenjima, objektivnim i subjektivnim prostor za razumevanje ne postoji jer je ulog previsok. Često su na udaru svih strana: pacijenata, porodica, medija, nedostataka sistema. Kako izdržati pre svega emovitni pritisak, kako jednostavno ljudski ne pokleknuti?
– Da bi mogli da radite ovaj posao, ne smete dozvoliti da vas tuđa patnja onesposobi. Kao lekar, vi ste taj koji pacijentu mora pomoći, osloboditi ga patnje i tu su neophodni hladna glava i čelični živci. Naravno, organizam sve pamti. Stres je ogroman jer nije lako na sebe primiti toliku ljudsku patnju i ostati hladnokrvan. Zato lekari u proseku i imaju kraći životni vek i često obolevaju od stresom izazvanih oboljenja. Ne možete nikad do kraja oguglati, ali morate naći način da vas to ne omete.
– Ako parafraziram čuvenu izjavu pokojnog Patrijarha Pavla, rekao bih to ovako: „Budimo ljudi iako smo lekari“. Dobar lekar ne mora neminovno da bude i dobar čovek, ali dobar čovek će uvek biti i dobar lekar. Možete tehnički biti vešti, imati gomilu znanja ali bez humanog pristupa vi ste samo deo industrije. Isto je i u muzici-možete imati tehnički savršene interpretatore ali vam ne ostaju u sećanju ni 5 minuta nakon što ste ih odslušali, dok ćete uvek osetiti onoga ko u svoju interpretaciju uključuje emociju i kreaciju – odgovara hirurg dr Zlatko Bokun.
Najtraumatičniji trenutak dosadašnjeg lekarskog staža?
– Bez sumnje ulazak u kovid sistem. I to ne zbog straha od bolesti jer smo i inače profesionalno izloženi mnogo opasnijim infekcijama. Mi hirurzi nismo neko ko nije navikao na gubitak pacijenta, ali to što smo doživeli tokom pandemije je bilo previše za svakoga. Toliko ljudi nisam sahranio za 23 godine na hirurgiji, koliko za vreme boravka u crvenoj zoni. Ipak, kad sam morao da saopštim ocu 22-godišnjeg momka da mu je dete preminulo ću pamtiti do kraja zivota. Na hirurgiji često i unapred znamo kakve su nečije šanse. Kovid je kosio mlade, uključujući i našu koleginicu anesteziologa, koja je iza sebe ostavila šestogodićšnju ćerkicu – bolna su sećanja na godine koje su, čini se, olako zaboravljenje ali koje su, prema rečima našeg sagovornika, ostavile mnogo veće posledice nego što to na prvi pogled deluje.
O tome šta su još on i njegove kolege preživele naš sagovornik priča bez dlake na jeziku, kakav je i inače u životu:
– Prisilno proglašavanje različitih specijalista kovid-lekarima je kao da preko noći automehaničara proglasite autolimarom. I naša i sudbina pacijenata je bila izložena neadekvatnim odlukama kvazieksperata, a ustvari potpunim analfabetama sa druge, medicinske strane. Lekari su toga bili svesni i bunili su se koliko su mogli kroz razne inicijative, ali su na kraju dovedeni u situaciju da se nalaze između tri vatre: pompezno nazvanog, „rata sa virusom“, hiljada pacijenata kojima treba nega i još više onih kojima je neophodna pomoć odložena do u nedogled, agresivnog i medijski podržanog antivakserskog lobija teoretičara zavere. Taj osećaj bespomoćnosti i beznađa, uz izuzetno naporne smene, ogromnu smrtnost pacijenata na koju niko nije navikao i zabranu korišćenja godišnjih odmora uz razne vidove sistemskog mobinga, uzeo je danak nad svim medicinarima, što u mrtvim glavama, što u zdravlju.
Još na studijama, Bokun je osnovao rok bend Plutonia. Postoji već 22 godine i jedan je od najtraženijih klupskih rok bendova u Srbiji. Nije doduše retkost da medicinari, posebno lekari, jednu vrstu spasa od svih pobrojanih iskušenja traže, ali i pronađu upravo u muzici.
– I medicina i muzika su istovremeno i nauka i umetnost i neverovatno je koliko paralela imaju. Da bi bili dobri u obe, potrebno je dosta učenja, prakse, rada, odricanja i talenta. Ali, zadovoljstvo koje vam pružaju je nenadoknadivo. Ne zove se hirurgija na latinskom slučajno “Ars chirurgica”- hirurška umetnost. Takođe, za obe morate imati i talenta i izuzetno su kreativne. Ideja, znanje, iskustvo i inspiracija su ono što čini i dobrog hirurga i dobrog muzičara, manuelna veština je samo jedan neophodan ali ne i najbitniji deo i lečenja i stvaranja umetničkog dela. Smatram da je i dobra i uspešna operacija umetnost, veoma kreativna. Morate poštovati sva pravila zanata i struke a opet, svaki pacijent je izazov za sebe, sa uvek drugačijom anatomijom, u drugačijim okolnostima – upoređuje svoje dve pasije dr Zlatko Bokun.
Frontmen sa skalpelom, ali i sa gitarom u rok grupi Plutonia Foto: Miloš Obrenović
Jedan broj njegovih bliskih prijatelja sa studija, neki sa kojima se i okumio, nisu ostali u Srbiji. On jeste. Zašto?
– Danas ću, sutra ću… i prođe voz! Šalu na stranu, još uvek nisam siguran da li sam pogrešio ili ne što nisam otišao. Ali, pravdam sebe da sam već jednom emigrirao iz Splita. Cela porodična istorija je istorija migracija, pa je neko morao da se stabilizuje. Uostalom, Beograd je rodni grad mog oca i grad u kom je moj deda proveo najbolji deo svog života. Odlazeći u inostranstvo više puta na usavršavanja shvatio sam da treba gledati ukupan kvalitet života, ne samo profesionalni, a to sam nakon godina odricanja i ulaganja uspeo da ostvarim i ovde. Finansije bi mi sigurno bile bolje u inostranstvu. Ali, da su me pare zanimale ne bih odabrao medicinu i rokenrol – ovako je još jednom preispitao svoju odluku sagovornik našeg portala.
Nažalost, nije. Smatra da je sunovrat našeg zdravstva započeo odlukom nekadašnjeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića o zabrani zapošljavanja.
– Nju su naslednici po inerciji produžavali, unakazivši živote generacija mladih medicinara, a rezultat je problem sa novim kvalitetnim kadrom. Egzodus preostalih kvalitetnih ljudi nakon kovid epidemije nas je doveo u bezizlaznu situaciju, koja se neće popraviti najmanje deceniju. Toliko je potrebno da od svršenog studenta medicine napravite korektnog specijalistu, i to u idealnim uslovima. Ali, narod je ionako sklon da veruje raznim šarlatanima, vračarama, bioenergetičarima, pa će ga oni izgleda i lečiti, dok ne zagusti – ne propušta sagovornik eKlinika portala priliku da govori bez ružičastih naočara.
Otac ga je, pored ostalog, naučio i da govori ono što misli. A da li je to danas preporučljivo, poželjno, korisno? Boji li se da će biti pogrešno shvaćen?
– Sigurno je da će se to nekada desiti, ali se ne plašim. Nikoga ne štedim, ne pripadam nikakvoj stranci, ideologiji, religiji i govorim samo istinu. Često nepopularnu, ali dobro argumentovanu. Mislim da većina ipak razume moj humor protkan ironijom i sarkazmom. Kad odrastete na Monty Pythonu, Nadrealistima, Feralu, Alan Fordu, South Parku, Top Gearu, pametni ljudi će vas razumeti, sa izuzetkom onih kojima je posao da se nađu uvređenima. Takozvani “woke” neonacizam nema šansu protiv zdravog razuma i biologije, i to je jedna dekadentna faza kakve je istorija već beležila – kaže dr Zlatko Bokun, koji na pitanje da li bi, da može ponovo da bira nešto uradio drugačije odgovara:
– Uz neke manje korekcije, sve bi bih uradio isto. Moji izbori su, kako profesionalni tako i životni, uvek bili vođeni ljubavlju i to je možda i najbolji način da ne pogrešite ili bar da se ne kajete. Čim je ljubav, nije pogrešno.