Za nju je čovek pre svega bio čovek, pa tek onda pacijent. Lečila je decu i ljude porukama dok je i samu nisu stavili na respirator. Dr Sonja Rakočević zbog svega toga i danas živi ne samo kroz svoju decu Simonidu i Dimitrija i supruga Živojina, već i kroz sve one o kojima je neumorno brinula u srpskim enklavama na Kosovu
Pedijatar Sonja Rakočević počiva u porti manastira Svetog Dimitrija u Sušici, u blizini Gračanice Foto: Privatna arhiva
Svaki Božić je svetkovina, najradosniji hrišćanski praznik. Ipak, onaj pre dve godine, te 2021, bio je za većinu čudan, do tada na takav način nedočekan, dramatičan. Za mnoge porodice i tužan, jer nisu mogle da ga obeleže kako dolikuje i kako su navikli. Nepoznati neprijatelj kosio je sve pred sobom, svet se zaključao. Ljudi su bili zabrinuti i preplašeni za sopstveno zdravlje i živote bližnjih.
U predvečerje Božića 2021, mediji su preneli šokantnu, za mnoge bolnu vest u koju nije bilo lako poverovati: životnu bitku sa posledicama infekcije virusom SARS-CoV-2 izgubila je i Sonja Rakočević (48), pedijatar sa Kosova i Metohije.
Prethodnih 10 meseci, kao i čitavog dotadašnjeg profesionalnog života nesebično posvećena Hipokratovoj zakletvi, neumorno je lečila od covid 19 sve kojima je to bilo potrebno. Zdravu i pravu, što bi rekao naš narod, bez prethodnih zdravstvenih problema, virus je pokosio, razorio pluća… I prerano odneo u rajsko naselje, zasluženo za života. A virus o kome i danas mnogi zbijaju šale i ne sećaju ga se jer nisu imali tu nesreću da im od njega neko premine, naš narod na Kosovu i Metohiji učinio je još većim zatvorenikom u već postojećem zatvoru.
Na Badnji dan te 2021, Sonjin suprug Živojin Rakočević, njena studentska i životna ljubav, saborac, prijatelj, otac njihove dece Simonide i Dimitrija, napisao joj je pesmu. Nazvao ju je „Molitva za disanje“:
Diši Sonja
Diši poslednjim ostacima svetlosti i naše ljubavi
Diši onim komadima Prištine koju smo voleli
Diši slobodom u koju smo svaki dan ulazili
Diši životom u studentskim sobama
Diši zvonima Gračanice u kojima se gnezde ptice
Diši ovim Badnjacima što ih ložimo bez tebe
Diši iskricama što ispadaju iz našeg kamina
Diši večnim rađanjem koje će sutra doći
Diši Sonja!
Nadao se, kako nam je ispričao, verovao duboko da će Sonja svojom ratničkom prirodom uspeti da pobedi u neravnopravnoj bici koju je više nedelja vodila sa virusom. I do tada mu je bila neprekidno izložena, jer njeni pacijenti nisu bili samo deca. Svi su obolevali, bio je to svojevrstan rat. Još jedan! Nikad im kraja…
Preminula je u KBC „Dragiša Mišović“ na Božić, jutrom. Nije dočekala vakcinu kojoj se nadala, ali ni ono najvažnije o čemu su njih dvoje sanjali.
U „Molitvu za disanje“ su stali njihovi studentski dani u Prištini. Ljubav, koja se rodila na demonstracijama početkom devedesetih godina, jačala i živela u iskušenjima kroz koja su se probijali često sa glavama „u torbi“. Veliko poverenje, za njih normalno, priseća se Živojin Rakočević u razgovoru za eKlinika portal. Vera da će postati i ostati normalni ljudi, živeti tu gde su se upoznali, u gradu njihove ljubavi, prijatelja, planova. Venčali su se Sonja i on u crkvi Svetog Nikole u Prištini, a „svatovi“ su bili oklopna vozila.
Korona virus prekinuo je njihovu životnu borbu oličenu u ljubavi, poverenju i hrabrosti Foto: Privatna arhiva
Turbulencije, strahovi, neizvesnost, proglašenje nezavisnosti Kosova… Godine 1999. sve se raspalo, osim onoga što su imali njih dvoje. Sve su izdržali, i bilo im je dovoljno da su tu, živi, da mogu dalje da se bore svako na svom, ali i na velikom zajedničkom frontu, slobodarskom. Iz ljubavi su rođeni Simonida i Dimitrije.
Sonja Rakočević je bila životno vezana za Kosovo i Metohiju, gde je i rođena. Medicinski fakultet je završila u Prištini, specijalizirala u Beogradu (Univerzitetska dečja klinika Tiršova) i na italijanskoj klinici IRC Policlinico San Donato. Pristala da ode na usavršavanje u Italiju samo pod uslovom da se vrati i da i dalje leči decu na Kosovu. Radila je u KBC u Prištini, Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici, Domu zdravlja Gračanica i na odeljenju pedijatrije u Lapljem Selu.
– Naša porodica živi kao da je Sonja i dalje tu. Simonidi, Dimitriju i meni ostavila je još nešto važno. Da se upoznamo. I da se taj proces nikada ne prekine. Ona je prisutna u deci koju je lečila i njihovim roditeljima. Ne napušta ih utisak da bi svakog trenutka mogla da se pojavi i da im neophodan savet, za neki lek, sirup… Susreću me, pozdravljaju, na taj način pozdravljajući i nju. Ispred naše kuće u Gračanici svakog dana se igraju neka deca koju je lečila i tako živi uspomena na doktorku koja je svoj život posvetila njima i njihovoj boljoj budućnosti – priča Živojin Rakočević, koji je o supruzi nakon bolnog gubitka retko govorio u javnosti.
Ali, oni koji imaju tu sreću i privilegiju da ga poznaju, sa njim prijateljuju (poput ponosnog autora ovog teksta) ili sarađuju, znaju dobro da Živojin o Sonji, zapravo, govori svakim svojim udahom vazduha i treptajem oka. Rečima to ne mora ni da čini, iako su upravo reči najubojitije oružje koje ima.
Porodica Rakočević: Živojin, Simonida, Sonja i Dimitrije Foto: Privatna arhiva
Sa našim sagovornikom i dalje nije lako prošetati ulicama Gračanice. Ljudi ga zaustavljaju, svako ima poneko pitanje. Neka se odnose na njega i njegove donkihotovske borbe, neka na decu… Ali, jednostavno se ne može zaobići ni Sonja, koja je bila mnogima toliko važna i prisutna u životima. Pojedini i danas govore da je njihovoj deci bila druga majka, da sada kada nje nema, nemaju ni sigurnost koju su imali. Ljudi od Živojina traže preporuku za lekara, nekoga kome će verovati kao što su njoj.
A nije ni čudo. Sonja je bila replika nekog mitskog bića, koje je imalo želju i moć da poleči svakog, bez izuzetka. Pacijentima se javljala i u gluvo doba noći ako je to bilo potrebno. Uz pomoć italijanske lekarske organizacije „Prijatelji Dečana“ („Amici di Decani“) pomagala je da deca sa Kosova i Metohije idu na lečenje u Italiju. Sve bolesti dece koje je Sonja lečila bolovali su, govori Živojin, i njih dvoje. Jer, kada je neko lekar u getu kao što je bila Sonja, na vrata ljudi dolaze i uveče, i noću, i ujutru. Nema radnog vremena, nema privatnog života, nema ničega prečeg.
Bila je deo lekarske ekipe „Sveti Jovan Milostivi“, napravljene po uzoru na „Lekare bez granica“. Duže od dve decenije lečila je stare i bolesne u srpskim enklavama sa svojim kolegama. Među njima je bila i doktorka Irina Petrović, sa kojom se Sonja Rakočević kasnije na još jedan sudbinski način povezala do večnosti.
Do manastira Svetog Dimitrija u mestu Sušica u blizini Gračanice dolazi se krivudavim asfaltnim putem. Albanac, koga je potpisnik ove priče pitao kako da dođe do svetog mesta koje okružuju kuće u kojima živi albansko stanovništvo, nije želeo da priča. Promrmljao je da ne razume srpski.
Večna kuća Sonje Rakočević Foto: eKlinika portal
Sonja Rakočević je volela to parče neba i zemlje, rado je porodica Rakočević tu provodila vreme. Njihove zasluge da crkva 2019. godine postane manastir, velike su. Govorila je da je to „raj na zemlji“. Drugovala sa mati Irinom, prethodno spomenutom prijateljicom sa studija i koleginicom, koja je svetovni život zamenila monaškim.
Sahranjena je u porti manastira, drugog dana Božića 2021. godine
– Sonja i ja smo sanjali slobodno Kosovo. Sonja svojim trpljenjem, kako samo kosovski Srbi znaju da trpe. I svojim čekanjem, kako jedino kosovski Srbi i srpske žene umeju da čekaju. Sada shvatam da je ona otišla u večnu slobodu i ispunila svoj kosovski dug, a da ću se ja još potucati po ovoj zemaljskoj slobodi i da će se moji Simonida, moj Dimitrije i moji braća i kumovi boriti za tu trunku dostojanstva i ljudske slobode – reči su kojima se od nje oprostio suprug.
Tuga i zima stezale su srca prisutnih, uz stihove pesama koje je volela: „Ti si moj život videla iz bliza“ Stevana Raičkovića i „Čekaj me, ja ću sigurno doći“ Konstantina Simonova. I njih je govorio Živojin Rakočević.
Sa belog, mermernog krsta, kao sunce sijaju Sonjino nasmejano lice i oči pune života, spremne da poleče svakog, koje god vere ili nacije bio.
Dve godine i jedan dan od Sonjinog tragičnog odlaska, naš sagovornik pokušava da uz svu bol racionalizuje odlazak svoje životne saputnice i saborca.
– Za vojnika u ratu je normalno, pa i očekivano da pogine. Ne samo meni, Sonja je bila lek, uteha, snaga. Hrabrila nas je sve u borbi za slobodu mirnoćom iskušenice i gordošću ratnice. Ona je bila moja sigurna tišina i sačuvala me od zla i ratova. I pored toga, nisam joj za života mnogo toga rekao. Sada imam ogromnu potrebu da to uradim. Više stida nema – uspeva da zadrži suze književnik, novinar, kolumnista, direktor Doma kulture u Gračanici i predsednik Udruženja novinara Srbije.
Pesma „Molitva za disanje“ deo je još nezavršenog rukopisa radnog naslova „Dnevnik disanja/Sonjina korona“.
– Knjiga je deo razmenjenih poruka u doba pandemije između moje supruge, mene, prijatelja i bližnjih. Od poruka i razdvojenosti nastao je dijalog u doba bolesti. Ostali su Bog, poruka i Ljubav. Ostao je strah od susreta, od putovanja, od bliskosti i zagrljaja, strah od vesti koje emituju i prenose nevidljivu smrt – stoji na početku rukopisa, koji je svojevrsno svedočanstvo Sonjine lavovske borbe za život. U njemu su autentične poruke koje je iz bolnice slala porodici i prijateljima, njihovi odgovori i zabeleške, uz do sada prećutane reči Živojina Rakočevića koje cepaju dušu, sažete u stihove.
Deo je, uz ogromnu zahvalnost našem sagovorniku na poverenju, ustupljen pratiocima eKlinika portala.
„Opaka i podmukla bolest. Nisam slaba, još uvek, ali vremenom ću pasti“, poruka prijateljici Slađani Marković.
Počelo je veliko zlo,
ne traži sebi mesta
ne čekaj na bolnički krevet,
ne planiraj kupovinu i putovanja,
ostani sa pogledom na svoje,
ne ljubi sebe.
Darovi stida spavaju u tvom dahu,
bestidni putnici su potrošili vreme,
iz zavičaja iznose patrljke tuđe smrti.
Čuvaj se i ne traži mesto za mene,
ovde su svi moji,
ovaj ću vazduh lakše disati,
stid je biti van Kosova,
i to je jedini lek,
tih kao tvoje plave oči,
u kojima sam prepoznala sebe,
u kojima sam pročitala
„Derviš i smrt“.
„Smejala se i bila vesela, kad smo je uspavali“, dr Radmila Ilić Kosanović (30.12.2020)
– Savršena tišina je početak porodice,
tvrdila je glasom nervoznog proroka.
Uvek je imala muku sa početkom sna,
svi satovi su prognani iz našeg doma.
Sad je sa osmehom ugasila vreme,
i uspavala se spokojno za večnost.
„Jedino nisam iznenađena što se Sonja upokojila na Božić. Gde bi ona bila, kad se rodilo dete!?“ Nevena Matović, novinar Radio Beograda 2 (07.01.2021)
Svet je nagnut nad kolevkom,
svi rođeni – nerođeni,
svi slobodni – neslobodni,
svi robovi i grehovi,
gledaju se u tom licu.
Iz jasala, iz svetlosti,
raduje se izvor sveta.
Povijte ga molitvama,
utoplite tuđom ranom,
sve je naše u tišini.
Vek će opet biti isti,
rađaće se strah iz straha,
presušiće naša duša,
ako ljubav ne poznamo,
u slobodi tuđe sreće.
Svet je nagnut nad kolevkom.
Na prelazu Merdare. Čekamo pratnju policije. Sneg je. 08.01.2021.
Učim da dišem,
dok te mrtvu prebacujem preko granica,
prvi put me nije strah poniženja.
Tu se sve moje razdvojilo,
tu sam na ničijoj zemlji,
tu sam pravio zamišljeni ručak,
kad izbrišemo granicu.
Učim da dišem,
između dve granice,
jer svaki dah živi između svetova,
jer posle smrti ljubavi čovek uči da diše.
Između tebe i odlaska
učim da dišem,
dok spava tvoje srce,
u limenom kavezu,
kao ptica.