Dekompresiona bolest nastaje usled brzog smanjenja pritiska nakon izlaganja visokom pritisku. Zbog apsorpcije azota u krvotoku dolazi do akumulacije mehurića u zglobovima, dok njihovo nakupljanje u plućima, mozgu i kičmenoj moždini može da ostavi ozbiljne posledice
Kao jedan od načina lečenje primenjuje se terapija kiseonikom u hiperbaričnoj komori Foto: Shutterstock
Dekompresiona bolest je stanje koje nastaje usled smanjenja pritiska oko tela. Obično pogađa dubokomorske ronioce, ali se može javiti i kod astronauta, radnika sa nedostatkom vazduha i avijatičara.
Dekompresiona bolest je rezultat formiranja mehurića iz rastvorenih gasova kao što je azot u krvotoku i tkivima tokom ili nakon smanjenja pritiska okoline.
Dekompresiona bolest je retka i može da varira po težini. Incidenca dekompresione bolesti zavisi od:
Incidencija može biti 3 na 10.000 zarona za sportsko ronjenje i 1,5 do 10 na 10.000 zarona za komercijalno ronjenje. Pored toga, rizik od razvoja ovog stanja je 2,5 puta veći kod muškaraca nego kod žena.
Neki uobičajeni simptomi dekompresione bolesti su sledeći:
Postoje dva tipa dekompresione bolesti – tip I, blagi oblik, i tip II, teški oblik.
Dekompresiona bolest tipa I najčešće izaziva bol u zglobovima zajedno sa:
Bol u zglobovima najčešći je ishod dekompresione bolesti i pogađa gležnjeve, kolena, laktove i ramena.
Dekompresiona bolest tipa II izaziva teške kardiopulmonalne simptome, kao što su oštećenje pluća i neurološke simptome:
Neurološki simptomi se javljaju u 10 do 15 odsto slučajeva, dok su kardiopulmonalni simptomi prilično retki.
Dekompresiona bolest tipa II takođe može da izazove oštećenje kičmene moždine, što može da dovede do senzorne disfunkcije, paralize ili smrti.
Dekompresiona bolest nastaje usled brzog smanjenja pritiska nakon izlaganja visokom pritisku. U okruženjima visokog pritiska, telo apsorbuje azot ili druge inertne gasove da bi održalo stanje ravnoteže. Naglo smanjenje pritiska uzrokuje da azot izlazi iz rastvora i dovodi do stvaranja mehurića. Akumulacija mehurića u zglobovima ili u njihovoj blizini dovodi do bolova u zglobovima, dok njihovo nakupljanje u plućima, mozgu i kičmenoj moždini može da izazove ozbiljnije ishode.
Brzo smanjenje pritiska može da izazove nekoliko faktora:
Do dekompresione bolesti može da dovede i nekoliko pojedinačnih faktora:
Međutim, istraživanje gorenavedenih faktora nije konačno i neophodna su dodatna istraživanja.
Primarna opcija lečenja dekompresijske bolesti je davanje 100 odsto čistog kiseonika. Naučnici preporučuju ovaj početni tretman sve dok osoba sa dekompresionom bolešću ne može da dobije hiperbaričnu terapiju kiseonikom.
Za lečenje dekompresione bolesti može da se primeni intravenska tečnost bez izotonične glukoze, pošto je dehidracija uobičajena među roniocima. Takođe, ako je ronilac pri svesti, mogu da se daju oralne tečnosti za rehidraciju.
Hiperbarična terapija kiseonikom, ili rekompresiona terapija, pristup je lečenju gde ljudi ulaze u hiperbaričnu komoru ispunjenu 100 odsto čistim kiseonikom. Pritisak vazduha u komori je veći od normalnog vazdušnog pritiska. Ovo pomaže plućima da prikupe veće količine kiseonika.
Ova terapija je alternativa hiperbaričnoj terapiji kiseonikom. Može biti pogodna za udaljene lokacije gde je hiperbarična komora nedostupna ili ne može da se obavi brzi transport do najbliže komore.
Ljudi koji vrše rekompresiju u vodi ronioca ponovo odvode pod vodu. Ovo uzrokuje da se mehurići gasa u telu ronioca vrate u rastvor, što smanjuje simptome i omogućava sporu dekompresiju. Međutim, stručnjaci savetuju da ova tehnika može da pogorša stanje i generalno preporučuju da osobe sa dekompresionom bolešću dobiju prvu pomoć na površini, a ne pod vodom.
Za sprečavanje razvoja dekompresione bolesti postoji nekoliko saveta:
Štaviše, ljudi kojima je ranije dijagnostikovana dekompresiona bolest treba da se konsultuju sa svojim lekarima pre nego što se vrate ronjenju.