Insulinsku rezistenciju, ali i tip 2 dijabetes, možemo najefikasnije preduprediti opštim merama zdravstvenog prosvećivanja koje uključuje pravilnu ishranu i standardnu fizičku aktivnost, kaže dr Jelica Bjekić Macut, endokrinolog
Dr Jelica Bjekić Macut: Insulinska rezistencija nema svoje kliničke simptome i znake, tako da se teško prepoznajeFoto:Shutterstock/Privatna arhiva
Kako prepoznati insulinsku rezisteniciju i dijabetes? Broj zaraženih korona virusom raste danima unazad u Srbiji, s tim u vezi Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut “ je prošle nedelje peporučio da bi maske opet trebalo da se nose u zatvorenom prostoru, a stručnjaci već govore o tome da bi starije osobe, hronični bolesnici i oni koji imaju oslabljeni imunitet trebalo da prime četvrtu dozu vakcine protiv ovog virusa. Upravo o tome, da li bi četvrtu dozu trebalo da prime oboleli od dijabetesa, kako je covid 19 uticao na ovu bolest, ali i kako da prepoznamo insulinsku rezistenciju razgovarali smo sa doktorkom specijalistom interne medicine, endokrinologom dr Jelicom Bjekić Macut, načelnicom endokrinologije Kliničko-bolničkog centra „Bežanijska kosa“, koja ističe da je epidemija covid 19 značajno pogoršala metabolički profil stanovništva podložnog za nastanak dijabetesa.
Dr Jelica Bjekić Macut za portal eKlinika kaže da se danas slobodno može govoriti o širenju epidemije dijabetesa na mlađu populaciju.
– Tu pre svega govorimo o nastanku tipa 2 dijabetesa kod dece koja su sklona povećanju telesne mase ili su gojazna. Brojni faktoru utiču na ovakvo stanje, a tu spadaju nasleđe, faktori sredine koji uključuju potpuno nepravilnu ishranu, nedovoljnu fizičku aktivnost još u periodu ranog detinjstva i pohađanja osnovne škole, loše navike koje donosi nekontrolisano provođenje vremena pored kompjutera u zamenu za najstandardniju fizičku aktivnost, socijalno okruženje deteta i drugo – kaže dr Bjekić Macut na početku razgovora za naš portal.
Prema njenim rečima, epidemija covid 19 značajno je doprinela pogoršanju opšte slike o dijabetesu na dva načina.
– Bolesnici sa faktorima rizika za dijabetes su tokom infekcije covid 19 ispoljavali značajno pogoršanje šećera u krvi, koji se veoma često morao lečiti primenom insulina. Na ovaj način su i osobe koje do tada nisu imale dijabetes, pokretale mehanizme za nastanak dijabetesa i od tada bivale na redovnoj terapiji za dijabetes. Sa druge strane, pacijenti sa dugogodišnjim dijabetesom koji u toku pandemije covid 19 nisu odlazili na redovne kontrole endokrinologa, značajno su pogoršavali svoju regulaciju šećera u krvi uz progresiju komplikacija dijabetesa. Mi za sada nemamo precizne podatke o tome koliko je covid 19 doprineo ukupnom povećanju broja obolelih od dijabetesa jer je epidemija u toku, ali kao što sam istakla, epidemija je značajno pogoršala metabolički profil stanovništva podložnog za nastanak dijabetesa – objašnjava naša sagovornica.
Na pitanje da li bi oboleli od dijabetesa trebalo da prime i četvrtu vakcinu protiv korona virusa na jesen s obzirom na to da stručnjaci tada opet očekuju talas, a nove varijante omikrona već prave probleme u mnogim zemljama, objašnjava da se kod pacijenata sa značajnim faktorima rizika kao što je dijabetes, preporučuje sprovođenje revakcinacije prema predloženom nacionalnom planu.
– Naravno, potrebno je da se pacijenti jave svom izabranom lekaru radi pravilne procene opšteg stanja i odluke o primeni revakcine. I u slučaju insulinske rezistencije i dijabetesa, kod postojanja neke od drugih brojnih endokrinoloških ili metaboličkih bolesti, potrebno je da se pacijent javi svom internisti, kako bi sa odgovarajućim analizama bio upućen na dalji pregled endokrinologa – savetuje dr Jelica Bjekić Macut.
Ona ističe da insulinsku rezistenciju, ali i tip 2 dijabetes, možemo najefikasnije preduprediti opštim merama zdravstvenog prosvećivanja koje uključuje pravilnu ishranu i standardnu fizičku aktivnost.
– U slučaju povećane telesne mase ili gojaznosti, moraju se uključiti mere sprovođenja dijete uz kontrolu lekara-nutriciologa kao i programirane fizičke aktivnosti. Primena medikamenata, u preventivnom smislu, se standardno ne preporučuje pre svega kod insulinske rezistencije ali u slučaju neuspeha osnovnih mera potrebno je da endokrinog razmotri primenu medikamenata u odnosu na klinički status pacijenta – kaže dr Bjekić Macut a zatim objašnjava kako da prepoznamo insulinsku rezistenciju:
– Insulinska rezistencija predstavlja stanje na nivou ćelija i tkiva gde poremećaj u prenosu insulinskog signala u ćeliju, a koji učestvuje u metabolizmu šećera, posledično dovodi do porasta nivoa insulina što nazivamo hiperinsulinemijom, a ukupno stanje insulinskom rezistencijom. Danas se svuda u svetu, pa i u Srbiji, insulinska rezistencija sve više prepoznaje kao stanje koje je uzrokovano povećanjem procenta stanovništva sa povećanom telesnom težinom, gojaznošću ili ekstremnom gojaznošću, kao i ljudi koji imaju predijabetes i tip 2 dijabetesa. S obzirom na to da se smatra da je dijabetes, a pre svega tip 2 dijabetesa, savremeno epidemijsko stanje i da svuda u svetu premašuje 10 odsto ukupne populacije, tako se i u Srbiji može smatrati da tip 2 dijabetesa predstavlja značajan problem po javno zdravlje u čijoj se osnovi nalazi upravo insulinska rezistencija.
– Insulinska rezistencija nema svoje kliničke simptome i znake, tako da se teško prepoznaje. Međutim, endokrinolozi su svesni koje grupe ljudi ili obolelih imaju sklonost za nastanak insulinske rezistencije ili je već poseduju. Možda prvi znaci koji ukazuju da bi trebalo posetiti endokrinologa predstavljaju dobijanje u težini, povećan apetit, teško gubljenje težine, osećaj umora, malaksalost, podrhtavanja čitavog tela neko vreme posle obroka bogatog ugljenim hidratima, neurednost menstrualnog ciklusa ili maljavost kod devojaka, kao i podatak da u porodici postoje gojazni ili oboleli od dijabetesa.
– Kada precizno govorimo o uzrocima za nastanak ovog problema, tada stižemo do ćelijskog nivoa. Neadekvatan odgovor na delovanje insulina podrazumeva da ćelije ne aktiviraju svoje mehanizme za pravilan metabolizam šećera (glukoze). Problem se nalazi na nivou transportera za glukozu koji se nalaze u ćelijama. Iz tog razloga nastaje posledično povećano lučenje insulina iz beta ćelija u endokrinom delu gušterače (pankreasa), a ovo stanje naziva hiperinsulinemijom koju mi zapravo detektujemo.
Insulinska rezistencija, prema rečima dr Macut Bjekić, može karakterisati sve generacije i prisutna je kod oba pola:
– Može se reći da se ona u klasičnom smislu češće ispoljava u odraslom dobu, ali da navedeni faktori povećane telesne težine i gojaznosti ovu granicu pomeraju ka ranijim uzrastima. Iz tog razloga se insulinska rezistencija dovodi u vezu sa sve češćom gojaznošću kod dece i adolescenata čineći ove populacione grupe sklonim za nastanak metaboličkog sindroma ili tipa 2 dijabetesa. Kao što sam napred navela, loš način života koji karakteriše nepravilna ishrana, nedovoljno fizičke aktivnosti, a zatim sledstveno povećanje telesne mase i gojaznost predstavljaju osnovna stanja iza kojih se krije insulinska rezistencija. Pored toga, reproduktivni poremećaji kod mladih žena u vidu sindroma policističnih jajnika, koji se karakteriše nešto većim nivoom muških polnih hormona, predstavljaju i specifičan poremećaj koji u osnovi sadrži insulinsku rezistenciju koja često ostaje neprepoznata. Zbog svega navedenog, neophodno je svaku osobu ili pacijenta sa navedenim karakteristikama, uputiti na pregled endokrinologa radi procene metaboličkog stanja – objašnjava naša sagovornica.
Insulinska rezistencija, koja postoji pre i ostaje prisutna i sve vreme trajanja dijabetesa se, kako navodi, pravilno dijagnostikuje veoma komplikovanom klamp metodom koju je jedino moguće izvesti u specijalizovanim endokrinološkim ustanovama.
– Danas se sve više poseže za pomoćnom metodom odnosno testom oralnog opterećenja glukozom (OGTT) iz čijih podataka je moguće orijentaciono proceniti da li osoba ima sklonost prema insulinskoj rezistenciji. Ono što danas predstavlja problem je previše često i nepotrebno sprovođenje OGTT-a, i koji se potom ne tumači od strane endokrinologa.
– A, ovo stanje se, pre svega, leči opštim zdravstvenim merama koje podrazumevaju sprovođenje tačno definisanog dijetetskog režima propisanog od strane lekara specijaliste medicinske dijetetike, i održavanjem odgovarajuće fizičke aktivnosti. Sveukupno se ove mere označavaju kao promena stila života i na koje se uvek moramo vratiti kad god pacijent dođe u našu ordinaciju. Tek ukoliko navedene mere ne donesu uspeh, u drugoj liniji pribegavamo primeni medikamenata gde u prvom redu standard u lečenju predstavlja metformin, a u poslednje vreme i primena inozitola. Međutim, neophodno je obratiti se endokrinologu radi ukupne procene koja vrsta terapijskog režima je potrebna odgovarajućem pacijentu i koje lekove treba primeniti – rekla je dr Bjekić Macut za portal eKlinika.