Iako je efikasan način lečenja mnogih vrsta karcinoma, može se desiti i da hemoterapija uopšte ne deluje na neke ljude
Hemoterapija je tretman lekovima koji koristi moćne hemikalije za ubijanje brzorastućih ćelija u ljudskom telu Foto: Unsplash
Hemoterapija je tretman lekovima koji koristi moćne hemikalije za ubijanje brzorastućih ćelija u ljudskom telu. Najčešće se koristi za lečenje karcinoma, jer ćelije raka rastu i razmnožavaju se mnogo brže od većine ćelija u telu. Dostupni su mnogi lekovi za hemoterapiju, koji se mogu koristiti sami ili u kombinaciji sa drugim tretmanima za lečenje širokog spektra karcinoma. Iako je efikasan način lečenja mnogih vrsta karcinoma, hemoterapija takođe nosi rizik od neželjenih efekata, može se desiti i da ovaj tretman uopšte ne deluje na neke ljude, nije efikasan u procesu njihovog lečenja.
Hemoterapija se koristi ili kao tretman prve linije, ili u kombinaciji sa drugim tretmanima, kao što je operacija. Ako je hemoterapija neefikasna, osoba će možda morati da razmotri druge opcije lečenja, a alternativne opcije variraju u zavisnosti od vrste i stadijuma karcinoma.
Znaci da karcinom obolele osobe ne reaguje na hemoterapiju su:
Ako se pojavi bilo koji od ovih problema, lekar može da preporuči druge vrste terapije.
Hemoterapija obično traje 3 do 6 meseci, iako trajanje tretmana može da varira od osobe do osobe. Vreme zavisi od različitih faktora, uključujući vrstu i stadijum raka, opšte zdravlje pacijenta be i vrstu hemoterapijskog leka koji lekar koristi. Kako bi procenili efikasnost hemoterapije lekari rade testove u određenim intervalima vremena.
Ako testovi pokažu da hemoterapija nije efikasna za pacijenta, dostupne su i druge opcije lečenja, kao što su:
Radioterapija – Radiacijska terapija je korišćenje zračenja za ubijanje ćelija raka i smanjenje veličine tumora. To može da bude primarni tretman, ali, takođe dobro funkcioniše i uz druge pristupe lečenja, kao što je operacija. Terapija zračenjem oštećuje DNK u ćelijama raka tako da one više ne mogu da se „poprave“ i te oštećene ćelije prestaju da se dele i na kraju umiru, a telo ih razlaže i uklanja.
Postoje dve vrste radioterapije ili terapije zračenjem. Prva, terapija spoljnim zračenjem, je lokalni tretman, što znači da cilja na određeni deo tela. Koriste se velike mašine za slanje zračenja iz nekoliko pravaca do ciljanog područja. Interna terapija zračenjem je drugi tip radioterapije, koja se satoji od implantacije izvora zračenja unutar tela, u blizini tumora. Ova vrsta terapije utiče na manju površinu tela u odnosu na spoljnu terapiju zračenjem. Implantati mogu da budu trajni ili privremeni. Privremeni implantati se obično uklanjaju nakon nekoliko minuta ili dana, a pacijent se smatra radioaktivnom sve do trenutka uklanjanja. Trajni implantati postepeno prestaju da emituju zračenje tokom vremena.
Radiacijska terapija ima nekoliko prednosti:
Međutim, važno je napomenuti da intenzitet bola varira od osobe do osobe. Takođe, rizik od oštećenja organa zavisi od lokacije tumora.
S druge strane treba napomenuti i nedostatke terapije zračenjem. Postoji ih nekoliko i to su:
Imunoterapija – Neke vrste karcinoma ne reaguju dobro na zračenje ili hemoterapiju, tako da će pacijent možda morati da proba imunoterapiju. Cilj imunoterapije je da pomogne imunološkom sistemu da se bori protiv raka na isti način na koji se bori protiv infekcija. Imunoterapija ili stimuliše imuni sistem na opšti način ili ga „uči“ da direktno napada ćelije karcinoma.
Glavne metode sprovođenja imunoterapije su:
Monoklonska antitela – Ovo su sintetička antitela koja se vezuju za specifične proteine na ćelijama raka, označavajući ćelije kako bi pomogli imunološkom sistemu da ih locira i uništi.
Inhibitori kontrolne tačke – Lekovi koji stimulišu T ćelije imunog sistema, koje zatim identifikuju i efikasnije napadaju ćelije raka.
Vakcine protiv raka – Vakcine stimulišu imuni sistem da se bori protiv karcinoma. Neke vakcine, kao što je ona protiv humanog papiloma virusa (HPV), mogu da imaju zaštitne efekte, budući da je poznato da specifični tipovi HPV izazivaju određene vrste tumora.
Prenos usvojenih ćelija – Ovaj tretman podrazumeva uklanjanje T ćelija iz tumora i njihovu modifikaciju u laboratoriji. Posle otprilike dve do 8 nedelja, lekari vraćaju T ćelije u telo. Cilj je da se poveća sposobnost T ćelija da otkriju i unište ćelije raka.
Prednosti imunoterapije – Imunoterapija može da funkcioniše kada su drugi tretmani neefikasni, a može imati i druge prednosti. Na primer:
Nedostaci imunoterapije, kao vrste hemoterapije su:
Hormonska terapija – Hormonska terapija deluje tako što sprečava telo da proizvodi hormone ili ometa kako hormoni utiču na telo. Može da leči neke vrste karcinoma, uključujući rak prostate i rak dojke, koristeći prednost zavisnosti bolesti od hormona. Hormonska terapija za lečenje raka dojke, ili terapija antiestrogenom, fokusira se na snižavanje nivoa estrogena. Može uključivati hirurške procedure, kao što je uklanjanje jajnika, ili lekove koji prekidaju signale iz hipofize, što stimuliše proizvodnju estrogena.
Hormonska terapija za lečenje raka prostate, ili terapija supresije androgena, smanjuje proizvodnju testosterona i dihidrotestosterona (DHT). Tretmani podrazumevaju hirurške procedure za uklanjanje jednog ili oba testisa i lekove koji sprečavaju proizvodnju testosterona i DHT.
Prednosti hormonske terapije – Hormonska terapija može da spreči širenje raka na druge delove tela. Takođe može da pomogne u smanjenju rizika od povratka karcinoma nakon operacije.
Nedostaci hormonske terapije su:
Ciljana terapija – Ovo je terapija upotrebe lekova koji specifično ciljaju ćelije raka, uništavajući ih iznutra. Za razliku od hemoterapije, ciljana terapija ne utiče na zdrave ćelije. Cilja na rak tako što identifikuje određene genetske abnormalnosti u ćelijama raka. Najbolje funkcioniše u kombinaciji sa drugim tretmanima. Postoji mnogo vrsta ciljane terapije i koriste se različite metode. Ove terapije mogu se boriti protiv karcinoma na sledeće načine:
Prednosti ciljane terapije:
Nedostaci ciljane terapije takođe postoje: