Od najveće važnosti je da odrasli posmatraju decu i primete promene u različitim položajima (stajanje, sedenje, hod), jer ono što vidi majčino oko i "javi" majčinski instinkt ne vidi ni najsavršeniji dijagnostički aparat, savetuje doc. dr Duško Spasovski
Doc.dr Duško Spasovski: Dobar dečji ortoped mora da bude i pedagog i psiholog Foto: Shutterstock/Duško Spasovski/lična arhiva
Dečja ortopedija je iz ugla roditelja uvek traumatična. Međutim, bilo da su u pitanju povrede ili bolesti, i svaki dečji ortopedski hirurg susreće se sa profesionalnim izazovima jer se finalni rezultat lečenja često ne vidi odmah, već nakon određenog vremenskog perioda tokom koga deca rastu, često mereno i u decenijama.
– U odnosu na odrasle pacijente, kod kojih se napredak i uspeh u lečenju može videti već nakon nekoliko dana, dečju ortopediju odlikuje prvenstveno to što mališane često lečimo u najranijoj životnoj fazi – nekada praktično od samog rođenja, a veliki deo rezultata je vidljiv tek kada se kompletno završi rast (na kraju puberteta). Potrebno je dosta strpljenja do momenta kada će se i lekaru i pacijentu „isplatiti“ čekanje dobrog ishoda. Sa druge strane, postoji opasnost da period puberteta, doba kada deca brzo rastu i kada drugačije koriste svoje telo (sport, intenzivnije fizičke aktivnosti ali i prekomerno sedenje), na neki način devalvira ili pogorša ono što je medicinski urađeno. Ceo proces lečenja u dečjoj ortopediji često podrazumeva dugotrajno ležanje u bolnici, nošenje gipsa, ponekad i više operacija. To je glavni frustrirajući momenat kada govorimo o dečjoj ortopediji za sve u ovom „lancu“: lekare, medicinsko osoblje, pacijenta i njegovu porodicu – priča u razgovoru za eKlinika portal doc.dr Duško Spasovski, dečji ortopedski hirurg u IOHB „Banjica“.
Biološki potencijal dece za brzo zarastanje nakon preloma, povreda ili hirurgije, ističe naš sagovornik, omogućava širok spektar operativnih intervencija koje nije moguće sa sigurnošću oporavka uraditi kod odraslih. Prema rečima doc.dr Spasovskog, kada postoji potreba dogradnje ili spajanja kostiju, i to u dečjoj ortopediji funkcioniše neuporedivo lakše upravo zbog izražene sposobnosti zarastanja. Time se za razliku od odraslih često izbegava upotreba veštačkih materijala, navodi ortoped.
O ostalim izazovima ortopedskog lečenja kod dece doc. dr Spasovski kaže:
– Ono čemu moramo da pristupimo roditeljski ali na šta ne možemo uvek da utičemo zbog same dečje prirode, jeste njihova energija. Ona najčešće nije u službi strpljenja. Na primer, detetu je pri operaciji u kosti noge ugrađena pločica sa zavrtnjima i potom je neophodno da se u početku ne oslanja na tu nogu. A kada za to dođe momenat, javlja se ili veliki strah i izbegavanje oslonca čak i sa štakama, Ili čak potpuno suprotna situacija: naloženo je strogo mirovanje, a dok okrenemo glavu dete je već ustalo iz kreveta i hoda po sobi a pri tome to ne želi da prizna.. Tu dolaze do izražaja pedagoško-psihološki segmenti lečenja. Neophodna je briga ne samo o fizičkom već i psihološkom statusu pacijenta, o uspostavljanju vere u izlečenje, o izbegavanju kompleksa, stida ili osećaja niže vrednosti zbog postojećeg deformiteta, ožiljka, korišćenja pomagala, boravka u bolnici. Kod dugotrajnih hospitalizacija organizuje se nastava u bolesničkoj sobi, adekvatno praćenje školskog programa. Tako se nadoknađuje izostanak iz škole.
Doc.dr Spasovski navodi da se urođeni deformiteti čitavog tela ili pojedinih zglobova za dečju ortopediju važna oboljenja koja se viđaju u ortopedskoj praksi, i objašnjava:
– Većinom se radi o retkim deformitetima. Ali, kada se dese, dete se leči i ortopedski prati do kraja rasta. Sa završetkom rasta i konačnim formiranjem dimenzija i oblika trupa i udova, konstatuje se da je neoperativno lečenje završeno. Naloži se režim kontrola (redovnih i u slučaju pojave tegoba). Najznačajniji deformiteti sa kojima se susrećemo su urođeno krivo stopalo (equionovarus) i razvojni poremećaji kuka (displazija ili iščašenje kuka). Postoje i određeni nedostaci delova muskuloskeletnog sistema, koji nekad zahtevaju precizno hirurško lečenje (spajanje ili razdvajanje kostiju, sečenje i premeštanje tetiva i mišića…). U starijem uzrastu, na sreću takođe retko, može doći do Pertesove bolesti kuka (Legg-Calve-Perthes). Ona iziskuje višegodišnje praćenje i lečenje. Sledeće oboljenje koje se javlja u starijem školskom uzrastu je skliznuće glave butne kosti. Treba ga dijagnostikovati i lečiti što pre. Ako takva bolest pređe u hroničnu fazu, lečenje je komplikovanije, zahtevnije i sa nešto lošijom prognozom – objašnjava stručnjak.
Sagovornik našeg portala kaže da je neke poremećaje osovine kolena moguće držati pod kontrolom uz savete za svakodnevno sprovođenje određenih položaja pri sedenju kao i aktivnosti, sa preporukom za adekvatnu obuću. Ponekad, međutim, prema njegovim rečima, deformiteti kolena budu takvi da je neophodno intenzivno lečenje, neoperativno ili operativno. Cilj lečenja je dovođenje kolena u osovinu, kako bi se raspoređivanje sile na sve delove kolena i ravnomernim opterećenjem hrskavice smanjila mogućnost za naknadne degenerativne promene kasnije u životu. Uz to se i poboljšava stabilnost kompletnog muskuloskeletnog sistema.
– Za razliku od odraslih, koji se lekaru javljaju na lečenje uglavnom kada simptomi uznapreduju, kod dece moramo da „tražimo“ znake patoloških promena u naizgled zdravima mališanima. Sistematski pregledi su važan putokaz. Ipak, od najveće važnosti je da roditelji i okolina posmatraju decu i da na vreme primete promene i asimetriju u stajanju, sedenju i kretanju, kao i drugim različitim položajima u kojima je moguće uočiti da se nešto dešava. Ono što vidi majčino oko i „javi“ majčinski instinkt, nekada ne vidi ni najsavršeniji dijagnostički aparat. Razliku između subjektivnog i objektivnog onda ustanovljava lekar – ilustruje zanimljivu i korisnu opservaciju doc. dr Spasovski.
Svaka sumnja na prelom kosti dece nosi paniku. Strah, bar na trenutak gubljenje kontrole, traganje za krivcem. Doc. dr Duško Spasovski kaže da je, uz svo razumevanje za okruženje u kome je do nemilog događaja došlo (škola, sportski klub…), potrebno sačuvati „hladnu glavu“.
– Deca su sklonija mekotkivnim povredama. Njihove kosti su elastičnije nego kod odraslih i teže se lome. Deca često imaju bolje reflekse, pokretljivija su i fleksibilnija, sa manje kilograma u odnosu na odrasle. Stopa preloma kod zdrave dece je niža nego kod starije, iako su živahnija i više u pokretu. Dakle, pod jedan – bez panike! Najpre mora da se definiše problem, uradi dijagnostika. Ne treba plašiti ni dete ni okolinu da će, ako se prelom i konstatuje, biti nekog predugog ili teškog lečenja – naglašava naš sagovornik i dodaje:
– Kod dece su najčešće u pitanju povrede koje nisu trajnog karaktera. Uz adekvatno lečenje i bez pridavanja prevelikog značaja u smislu ohrabrivanja deteta da će ponovo moću da bude aktivno, skače i radi sve što je radilo i pre povrede, one su rešive bez posledica. U školama postoji striktna procedura koja se sprovodi kada dođe do povrede, pa i sa te strane nema razloga za paniku. Povrede i padovi su deo dečjeg odrastanja. Na sreću, većina je bezazlena i prolaznog karaktera – ispričao je u razgovoru za eKlinika portal doc. dr Duško Spasovski, dečji ortopedski hirurg.